Селтик - некад великан, а сад...

Селтикова управа је дала себи за право да осорно одбаци понуду Легије да се игра нека „мајсторица“, и да даље оде стварно бољи клуб. А могли су да пристану, знајући да УЕФА то свакако неће дозволити... Или су, још витешкије, могли да иступе из овакве Лиге шампиона, знајући да на терену нису заслужили нову европску јесен.

Фудбал 14.08.2014 | 19:15

Праг с пролећа 1967. није био баш град у који је било лепо ићи. Тамо где данас хорде туриста тумарају и шкљоцају таблетима, у потрази за најбољом пивницом у граду, годину дана пре уласка совјетских тенкова, слобода - иако краткотрајна - тек је удаљено мирисала.

У такав Праг, који се дичио Дуклом, тимом предвођеним легендарним Јозефом Мазопустом, већ у позним фудбалским годинама, стигао је Селтик, чедо Џока Стина, најузбудљивији тим са Острва. Играо се реванш полуфинала Купа шампиона, после 3:1 за Шкоте у Глазгову. Џок Стин никада себи није опростио ту утакмицу. И годинама касније, када је постајало јасно да његове „лисабонске лавове“, екипу састављену искључиво од играча рођених надомак Селтиковог стадиона, нико у историји неће превазићи (можда се Ренџерс или Селтик попну на европски трон - мада то сада изгледа невероватно - али никада то више неће учинити са 11 Шкота у екипи!), Стин се кајао због меча у Прагу.

Селтик је у реваншу изашао с тактиком коју ће Љупко Петровић „пресадити“ у Барију две и по деценије касније. Иако је екипа била пуна талента, иако су Били Мекнил и Џими Џонстон могли да поједу лопту ако би Стин од њих то тражио, Шкоти су давили игру и бранили се са свих 11 играча. Стин је био уплашен и тог поподнева 25. априла, када су Глазгов, Шкотска и Ирска после 0:0 славили први улазак у финале једног клуба из те земље, легендарни менаџер дао је себи обећање:
“Никада више Селтик неће играти тако дефанзивно!”

Принцип је испоштовао већ месец дана касније, када је Селтик у Лисабону победио Ерерин Интер у финалу, са 2:1. Италијани јесу повели из пенала Мацоле, али је те ноћи у Португалу плесао само један тим. Била је то модерна верзија Мађара из педесетих, антиципација тоталног фудбала који ће усавршити Ринус Михелс, рапсодија момака што су бројеве носили на шортсевима, а не на дресовима...
“Не постоји поноснији човек од мене”, рећи ће уз флашу шампањца Стин.

Додао је:
“Најбоље од свега је што смо ово успели играјући фудбал. Чист, прелеп и инвентиван фудбал”.

Годину дана након сусрета с Дуклом у Прагу, на Александра Дубчека и његов пут дестаљинизације ударили су моћни Совјети. Праг је покорен, она слобода се изгубила под гусеницама моћних Т-64, а чехословачка побуна је угушена и пре него што је раширила крила. Био је то шок за читаву Европу, шок који ће се одразити и на фудбал. А опет ће битну ролу одиграти Селтик, Џок Стин и чувени, контроверзни, задрти, поштени председник Селтика Боб Кели.

У јесен 1968, свега месец дана након инвазије Варшавског пакта на земљу чланицу Варшавског пакта, почела је нова сезона Купа шампиона. Тог септембра Роберт Кели и Селтик одлучили су да подигну глас против Совјета, у знак солидарности са народом Чехословачке, у знак респекта према Дукли из Прага коју су онако ружно победили априла 1967.

Селтик је био први међу једнаким клубовима из Западне Европе који су тражили да се не игра фудбал са онима иза „гвоздене завесе“. Била је то нечувена побуна против УЕФА у то време, Селтик је био див у настајању, са стотину хиљада људи које је привлачила свака европска утакмица, и Кели је овако званично писао Европској фудбалској федерацији:
„Ако не урадите нешто, ако не осудите гушење Прашког пролећа, ако дозволите да они који су против слободе играју фудбал, Селтик ће се повући из европског такмичења. За Селтик постоје много важније ствари од новца”.

Боб Кели је то писао сећајући се да је Брат Волфрид основао клуб давне 1888. како би скупио што више средстава за угрожено, сиромашно, гладно, радничко становништво источног дела Глазгова, сачињено од ирских имиграната, рудара, лумпенпролетера... Сећајући се да је пре само годину дана Селтик победио ружно, а то није био „Селтиков начин“.

УЕФА је поклекла и дала Келију за право. Тимови из Источне Европе су се под директивом Москве повукли из Купа шампиона, а принцип слободе је одбрањен. Те сезоне Селтик ће за свој тврдокорни став бити награђен утакмицом коју старији навијачи и даље сматрају најбољом икада одиграном на „Паркхеду“, и свакако најбољом утакмицом Џимија Џонстона.

Новембра 1968. зелено-бели су дали пет комада моћној Црвеној звезди, а легенда каже да је код 1:1 на полувремену, код атака Џајића, Лазаревића, Антонијевића и Аћимовића, маестро Џок Стин обећао Џонстону, човеку с фобијом од летења и авиона, да неће морати да путује у Београд на реванш ако Селтик добије с три разлике.

Џинки, момак од свега 157 центиметара, летеће зато тереном и понизити чак и Џају, а с петим, спектакуларним голом - када је извозао читаву одбрану црвено-белих (а каква је то одбрана била! Ђорић, Кривокућа, Дојчиновски, па лане преминули Кленковски...) - оверио је обећање које му је дао Стин, па га наша Маракана није ни видела...

Била је то награда за устајање против диктата УЕФА, за сврставање на страну слабијих и сиромашнијих, за срце на доброј страни. Било је то отелотворење „Духа Селтика“, поноса једног чудесног клуба који је увек био више од стадиона, пругастог дреса и окачених ирских застава. Клуба културе, вере, историје, и изнад свега - морала. Клуба који је заслуживао да у сваком тренутку, у сваком граду на свету, главном „штрафтом“ промиче макар један тип у том магичном дресу, да се у пабовима свуда, па и у Београду, окупљају навијачи Селтика, да се певају оне сетне ирске песме, па оне борбене ирске песме, да се вуку паралеле између Срба и Шкота, браће од давно раздвојених мајки...

Али, да парафразирамо песму која се појавила негде у то доба: Види шта су ти урадили од клуба, мама...

Све велике речи и велика дела, сви завети Брата Вилфреда и Боба Келија, све заклетве Џока Стина да ће Селтик играти фудбал и само фудбал, да ће увек бити на страни слабијег, уваљани су у блато и натерани да ходају по дасци изнад Северног мора овог лета, 126 година након оснивања клуба и скоро пет деценија након Прага који је горео...

Говоримо, наравно, о оном бруталном, нефер избацивању Легије из Варшаве након што су Пољаци са 6:1 укупним резултатом победили клуб Мекнила, Ленокса, Далглиша, Хенрика Ларсона... само да би били избачени због глупаве административне грешке. У 86. минуту, мада то већ сви знају, Бартош Бережински је ушао у игру и иако није ни по чему утицао на коначни скор, касније се сазнало да није имао право наступа, па је УЕФА доделила победу од 3:0 шкотском шампиону за зеленим (но пре ће бити зелено-белим) столом.

Тако ће Селтик, поражени и понижени у двомечу с Пољацима, играти у последњем кругу квалификација за Лигу шампиона против словеначког Марибора. И није помогло ни оно помало патетично отворено писмо председника Легије, ни позивање на светлу историју најпопуларнијег шкотског тима, није помогло ни нерасположење навијача (добар део њих и даље верује у вредности које Селтик стављају у ону ретку категорију „више од клуба“). Не, Селтикова управа је дала себи за право да осорно одбаци понуду Легије да се игра нека „мајсторица“, и да даље оде стварно бољи клуб.

А могли су да пристану, знајући да УЕФА то свакако неће дозволити... Или су, још витешкије, могли да иступе из овакве Лиге шампиона, знајући да на терену нису заслужили нову европску јесен.

Селтикова управа пропустила је да уради нешто велико, нешто по чему ће се памтити, нешто што ће генерације поклоника на „Паркхеду“ изговарати с поносом. А то сигурно неће бити шест мечева у Лиги шампиона у којима ће нејаки састав из Глазгова бити топовско месо неким новим великанима...

Правила су јасна, наравно, и ту УЕФА и Селтик имају право, а Легија и Пољаци нису, да се разумемо, баш неке цвећке, јер је и њихов фудбал бременит скандалима, корупцијом и насиљем, јер су, на крају крајева, они заиста погрешили. Али, да ли свако од нас у животу до краја поштује све законе и сва правила, или су морал и поштење ипак изнад свега? Ако пристанемо да нам администрација и бирократија диктирају животе, онда нисмо ништа бољи од робота...

А живот и фудбал, знамо то, не разликују се много - тек покоји детаљ. У првом има мало више зноја и мало мање лепоте него у другом. И ништа више...

Зов европских новчаница, толико неопходних клубу Селтиковог реномеа, био је јачи од идеала, морала, од читаве историје тима из Глазгова, у коју је уткано човекољубље и поштење.

УЕФА је поново пала на испиту из људскости, но то се од њих вазда и очекивало. Од Селтика није, и зато је ово њихова, а не трагедија европског фудбала или Легије из Варшаве. Трагедија једног добродушног, великодушног гиганта који је у старости постао мала, ситна, заједљива, ништавна душа.