Seltik - nekad velikan, a sad...

Seltikova uprava je dala sebi za pravo da osorno odbaci ponudu Legije da se igra neka „majstorica“, i da dalje ode stvarno bolji klub. A mogli su da pristanu, znajući da UEFA to svakako neće dozvoliti... Ili su, još viteškije, mogli da istupe iz ovakve Lige šampiona, znajući da na terenu nisu zaslužili novu evropsku jesen.

Fudbal 14.08.2014 | 19:15

Prag s proleća 1967. nije bio baš grad u koji je bilo lepo ići. Tamo gde danas horde turista tumaraju i škljocaju tabletima, u potrazi za najboljom pivnicom u gradu, godinu dana pre ulaska sovjetskih tenkova, sloboda - iako kratkotrajna - tek je udaljeno mirisala.

U takav Prag, koji se dičio Duklom, timom predvođenim legendarnim Jozefom Mazopustom, već u poznim fudbalskim godinama, stigao je Seltik, čedo Džoka Stina, najuzbudljiviji tim sa Ostrva. Igrao se revanš polufinala Kupa šampiona, posle 3:1 za Škote u Glazgovu. Džok Stin nikada sebi nije oprostio tu utakmicu. I godinama kasnije, kada je postajalo jasno da njegove „lisabonske lavove“, ekipu sastavljenu isključivo od igrača rođenih nadomak Seltikovog stadiona, niko u istoriji neće prevazići (možda se Rendžers ili Seltik popnu na evropski tron - mada to sada izgleda neverovatno - ali nikada to više neće učiniti sa 11 Škota u ekipi!), Stin se kajao zbog meča u Pragu.

Seltik je u revanšu izašao s taktikom koju će Ljupko Petrović „presaditi“ u Bariju dve i po decenije kasnije. Iako je ekipa bila puna talenta, iako su Bili Meknil i Džimi Džonston mogli da pojedu loptu ako bi Stin od njih to tražio, Škoti su davili igru i branili se sa svih 11 igrača. Stin je bio uplašen i tog popodneva 25. aprila, kada su Glazgov, Škotska i Irska posle 0:0 slavili prvi ulazak u finale jednog kluba iz te zemlje, legendarni menadžer dao je sebi obećanje:
“Nikada više Seltik neće igrati tako defanzivno!”

Princip je ispoštovao već mesec dana kasnije, kada je Seltik u Lisabonu pobedio Ererin Inter u finalu, sa 2:1. Italijani jesu poveli iz penala Macole, ali je te noći u Portugalu plesao samo jedan tim. Bila je to moderna verzija Mađara iz pedesetih, anticipacija totalnog fudbala koji će usavršiti Rinus Mihels, rapsodija momaka što su brojeve nosili na šortsevima, a ne na dresovima...
“Ne postoji ponosniji čovek od mene”, reći će uz flašu šampanjca Stin.

Dodao je:
“Najbolje od svega je što smo ovo uspeli igrajući fudbal. Čist, prelep i inventivan fudbal”.

Godinu dana nakon susreta s Duklom u Pragu, na Aleksandra Dubčeka i njegov put destaljinizacije udarili su moćni Sovjeti. Prag je pokoren, ona sloboda se izgubila pod gusenicama moćnih T-64, a čehoslovačka pobuna je ugušena i pre nego što je raširila krila. Bio je to šok za čitavu Evropu, šok koji će se odraziti i na fudbal. A opet će bitnu rolu odigrati Seltik, Džok Stin i čuveni, kontroverzni, zadrti, pošteni predsednik Seltika Bob Keli.

U jesen 1968, svega mesec dana nakon invazije Varšavskog pakta na zemlju članicu Varšavskog pakta, počela je nova sezona Kupa šampiona. Tog septembra Robert Keli i Seltik odlučili su da podignu glas protiv Sovjeta, u znak solidarnosti sa narodom Čehoslovačke, u znak respekta prema Dukli iz Praga koju su onako ružno pobedili aprila 1967.

Seltik je bio prvi među jednakim klubovima iz Zapadne Evrope koji su tražili da se ne igra fudbal sa onima iza „gvozdene zavese“. Bila je to nečuvena pobuna protiv UEFA u to vreme, Seltik je bio div u nastajanju, sa stotinu hiljada ljudi koje je privlačila svaka evropska utakmica, i Keli je ovako zvanično pisao Evropskoj fudbalskoj federaciji:
„Ako ne uradite nešto, ako ne osudite gušenje Praškog proleća, ako dozvolite da oni koji su protiv slobode igraju fudbal, Seltik će se povući iz evropskog takmičenja. Za Seltik postoje mnogo važnije stvari od novca”.

Bob Keli je to pisao sećajući se da je Brat Volfrid osnovao klub davne 1888. kako bi skupio što više sredstava za ugroženo, siromašno, gladno, radničko stanovništvo istočnog dela Glazgova, sačinjeno od irskih imigranata, rudara, lumpenproletera... Sećajući se da je pre samo godinu dana Seltik pobedio ružno, a to nije bio „Seltikov način“.

UEFA je poklekla i dala Keliju za pravo. Timovi iz Istočne Evrope su se pod direktivom Moskve povukli iz Kupa šampiona, a princip slobode je odbranjen. Te sezone Seltik će za svoj tvrdokorni stav biti nagrađen utakmicom koju stariji navijači i dalje smatraju najboljom ikada odigranom na „Parkhedu“, i svakako najboljom utakmicom Džimija Džonstona.

Novembra 1968. zeleno-beli su dali pet komada moćnoj Crvenoj zvezdi, a legenda kaže da je kod 1:1 na poluvremenu, kod ataka Džajića, Lazarevića, Antonijevića i Aćimovića, maestro Džok Stin obećao Džonstonu, čoveku s fobijom od letenja i aviona, da neće morati da putuje u Beograd na revanš ako Seltik dobije s tri razlike.

Džinki, momak od svega 157 centimetara, leteće zato terenom i poniziti čak i Džaju, a s petim, spektakularnim golom - kada je izvozao čitavu odbranu crveno-belih (a kakva je to odbrana bila! Đorić, Krivokuća, Dojčinovski, pa lane preminuli Klenkovski...) - overio je obećanje koje mu je dao Stin, pa ga naša Marakana nije ni videla...

Bila je to nagrada za ustajanje protiv diktata UEFA, za svrstavanje na stranu slabijih i siromašnijih, za srce na dobroj strani. Bilo je to otelotvorenje „Duha Seltika“, ponosa jednog čudesnog kluba koji je uvek bio više od stadiona, prugastog dresa i okačenih irskih zastava. Kluba kulture, vere, istorije, i iznad svega - morala. Kluba koji je zasluživao da u svakom trenutku, u svakom gradu na svetu, glavnom „štraftom“ promiče makar jedan tip u tom magičnom dresu, da se u pabovima svuda, pa i u Beogradu, okupljaju navijači Seltika, da se pevaju one setne irske pesme, pa one borbene irske pesme, da se vuku paralele između Srba i Škota, braće od davno razdvojenih majki...

Ali, da parafraziramo pesmu koja se pojavila negde u to doba: Vidi šta su ti uradili od kluba, mama...

Sve velike reči i velika dela, svi zaveti Brata Vilfreda i Boba Kelija, sve zakletve Džoka Stina da će Seltik igrati fudbal i samo fudbal, da će uvek biti na strani slabijeg, uvaljani su u blato i naterani da hodaju po dasci iznad Severnog mora ovog leta, 126 godina nakon osnivanja kluba i skoro pet decenija nakon Praga koji je goreo...

Govorimo, naravno, o onom brutalnom, nefer izbacivanju Legije iz Varšave nakon što su Poljaci sa 6:1 ukupnim rezultatom pobedili klub Meknila, Lenoksa, Dalgliša, Henrika Larsona... samo da bi bili izbačeni zbog glupave administrativne greške. U 86. minutu, mada to već svi znaju, Bartoš Berežinski je ušao u igru i iako nije ni po čemu uticao na konačni skor, kasnije se saznalo da nije imao pravo nastupa, pa je UEFA dodelila pobedu od 3:0 škotskom šampionu za zelenim (no pre će biti zeleno-belim) stolom.

Tako će Seltik, poraženi i poniženi u dvomeču s Poljacima, igrati u poslednjem krugu kvalifikacija za Ligu šampiona protiv slovenačkog Maribora. I nije pomoglo ni ono pomalo patetično otvoreno pismo predsednika Legije, ni pozivanje na svetlu istoriju najpopularnijeg škotskog tima, nije pomoglo ni neraspoloženje navijača (dobar deo njih i dalje veruje u vrednosti koje Seltik stavljaju u onu retku kategoriju „više od kluba“). Ne, Seltikova uprava je dala sebi za pravo da osorno odbaci ponudu Legije da se igra neka „majstorica“, i da dalje ode stvarno bolji klub.

A mogli su da pristanu, znajući da UEFA to svakako neće dozvoliti... Ili su, još viteškije, mogli da istupe iz ovakve Lige šampiona, znajući da na terenu nisu zaslužili novu evropsku jesen.

Seltikova uprava propustila je da uradi nešto veliko, nešto po čemu će se pamtiti, nešto što će generacije poklonika na „Parkhedu“ izgovarati s ponosom. A to sigurno neće biti šest mečeva u Ligi šampiona u kojima će nejaki sastav iz Glazgova biti topovsko meso nekim novim velikanima...

Pravila su jasna, naravno, i tu UEFA i Seltik imaju pravo, a Legija i Poljaci nisu, da se razumemo, baš neke cvećke, jer je i njihov fudbal bremenit skandalima, korupcijom i nasiljem, jer su, na kraju krajeva, oni zaista pogrešili. Ali, da li svako od nas u životu do kraja poštuje sve zakone i sva pravila, ili su moral i poštenje ipak iznad svega? Ako pristanemo da nam administracija i birokratija diktiraju živote, onda nismo ništa bolji od robota...

A život i fudbal, znamo to, ne razlikuju se mnogo - tek pokoji detalj. U prvom ima malo više znoja i malo manje lepote nego u drugom. I ništa više...

Zov evropskih novčanica, toliko neophodnih klubu Seltikovog renomea, bio je jači od ideala, morala, od čitave istorije tima iz Glazgova, u koju je utkano čovekoljublje i poštenje.

UEFA je ponovo pala na ispitu iz ljudskosti, no to se od njih vazda i očekivalo. Od Seltika nije, i zato je ovo njihova, a ne tragedija evropskog fudbala ili Legije iz Varšave. Tragedija jednog dobrodušnog, velikodušnog giganta koji je u starosti postao mala, sitna, zajedljiva, ništavna duša.