Нађ: Клинци користе Партизан за личну афирмацију!

„Селектор Сантрач није имао петљу да ми у лице каже да нећу ићи на Светско првенство 1998. године“, истакао је бивши везиста црно-белих.

Фудбал 14.08.2014 | 15:45
Нађ: Клинци користе Партизан за личну афирмацију!

Бивши фудбалер Партизана и репрезентације Алберт Нађ се у разговору за МОЗЗАРТ Спорт дотакао најбољих и најгорих тренутака каријере.

Схватио сам да сам постао играч када...
„Још када сам с годину и по дана пао преко фудбалске лопте и сломио руку, било је јасно којим ћу то животним путем кренути. А да ћу се озбиљно бавити фудбалом схватио сам са 16 или 16, 5 година, када ме је тадашњи спортски директор Ненад Бјековић позвао у своју канцеларију и понудио ми уговор. Наравно да сам га без размишљања, питања и било каквих условљавања прихватио. Није ме било брига што је на папиру стајала нула, као и свим играчима у том добу. Наравно да сам на разговор дошао без оца и менаџера, јер ми први није био потребан за договор с вољеним клубом, а другог нисам имао. Тако се то радило у моје време. Данас би клинци да протрче кроз Партизан, искористе га за личну афирмацију и брзо оду, не вративши му пре тога ни део онога што им је дао. Не мислим само на зараду од продаје“, рекао је Нађ за МОЗЗАРТ Спорт.

Најпоноснији у каријери сам био...
„Сваком правом партизановцу, иоле талентованом за фудбал, сан је да прво обуче црно-бели дрес, а онда постане капитен. Један сам остварио с 12, а други с 19 година. Први пут сам водио најбољи тим у пријатељском мечу с Борцем, као замена тадашњем „команданту“ тима Горану Пандуровићу, а први међу једнакима постао сам званично против ОФК Београда. На идеју Бранка Брновића, уз одобрење тренера Љубише Тумбаковића и сагласност директора Ненада Бјековића“.

Хтео сам да оставим фудбал када...
„Стварне или умишљене неправде, мање и веће повреде, физички умор и психички замор саставни су део сваке спортске каријере и, ако заиста свим срцем волиш то што радиш, не могу бити довољно јак разлог за одустајање. Никада ми није падало на памет да се повучем пре него што је дошао тренутак за то“.

Ово никоме још нисам рекао, али...
„Нисам јавно признао колико ме је заболео неодлазак на Светско првенство 1998. И то после комплетно одрађених квалификација, на мени неприродном месту левог бека. Нико од дефанзиваца из репрезентације није хтео да га игра, остале нису звали у репрезентацију, па је Ади крпио „рупе“. И онда ме одједном „забораве“... Сви су осим мене знали да ћу бити склоњен, а селектор Слободан Сантрач није имао петљу да ми то каже у лице. Само је другима рекао „има још времена за Нађа“. То ме је још више погодило, јер сам му био добар док смо се борили за Мундијал, а лош када је састављао списак за Француску. И опет сам две године касније, после десетак сати убеђивања покојног генералног секретара ФСЈ Бранка Булатовића, током лета из Пекинга, прихватио да играм левог бека на првенству Евопе 2000. И, наравно, поново испао жртвено јагње. Превише горких искустава за некога коме је одувек била част да игра за земљу, али никада нисам зажалио за временом проведеним у репрезентацији“.

Једино жалим што...
„Криво ми је само због две ствари. То јест моћне генерације 1971., 1972., 1973. и 1974. Партизана и државног тима, јер су нас оне несрећне санкције Југославији спречиле да искажемо сву снагу ван граница. После чувене националне „класе“ с Предрагом Мијатовићем, Дејаном Савићевићем, Драганом Стојковићем, Славишом Јокановићем... ондашњи Савез је с лица земље избрисао једну поставу изуетног потенцијала. Зоран Мирковић, Дејан Петковић, Саво Милошевић, Иван Аџић, Небојша Крупниковић, Драган Ћирић, ја... никада нисмо добили прилику да заједно направимо нешто велико. Ми, који смо, без помоћи момака из страних клубова, добили с 1:0 моћни Уругвај у Београду, с легендарним Фонсеком и Франческолијем на терену. И ми у Партизану били смо „осуђени“ само на тест међунардоне мечеве“.

Да сам могао да променим у игри, променио бих...
„Можда бих остао полушпиц или шпиц, што сам био у млађим клупским категоријама и млађим националним селекцијама. И то одличан, увек међу најбољим стрелцима и асистентима. С те позиције ме је велики тренер Ивица Осим увео у први тим црно-белих. Касније сам се прикључио Славиши Јокановићу на месту задњег везног. И више нисам мрдао одатле. Можда није ни било реално, пошто су у исто време међу сениоре прекомандовани Саво Милошевић, Драган Ћирић и Ненад Бјековић јуниор. Сва тројица изразитих офанзивних карактеристика. Како год, нико никада више после ове четворке није тако брзо из омладинаца израстао међу кључне првотимце црно-белих. Није случајно баш те сезоне освојена толико дуго чекана дупла круна“.

Да могу да вратим време...
„Вратио бих се у кадетске и омладинске дане у Партизану, када сам с Вуком Рашовићем, Ђорђем Томићем, Савом Милошевићем, Вањом Радиновићем, Александром Станојевићем... два пута заредом освојио Омладинску лигу и Куп велике Југославије, када смо доминирали Србијом, једне недеље добили три меча са по седам датих голова... То је најлепши период мог фудбалског живота“.

Четири речи које говоре све о мени...
„Ја сам борбен човек који никада не продаје образ и много воли Партизан“.

Коментари / 0

Оставите коментар