Nađ: Klinci koriste Partizan za ličnu afirmaciju!

„Selektor Santrač nije imao petlju da mi u lice kaže da neću ići na Svetsko prvenstvo 1998. godine“, istakao je bivši vezista crno-belih.

Fudbal 14.08.2014 | 15:45

Bivši fudbaler Partizana i reprezentacije Albert Nađ se u razgovoru za MOZZART Sport dotakao najboljih i najgorih trenutaka karijere.

Shvatio sam da sam postao igrač kada...
„Još kada sam s godinu i po dana pao preko fudbalske lopte i slomio ruku, bilo je jasno kojim ću to životnim putem krenuti. A da ću se ozbiljno baviti fudbalom shvatio sam sa 16 ili 16, 5 godina, kada me je tadašnji sportski direktor Nenad Bjeković pozvao u svoju kancelariju i ponudio mi ugovor. Naravno da sam ga bez razmišljanja, pitanja i bilo kakvih uslovljavanja prihvatio. Nije me bilo briga što je na papiru stajala nula, kao i svim igračima u tom dobu. Naravno da sam na razgovor došao bez oca i menadžera, jer mi prvi nije bio potreban za dogovor s voljenim klubom, a drugog nisam imao. Tako se to radilo u moje vreme. Danas bi klinci da protrče kroz Partizan, iskoriste ga za ličnu afirmaciju i brzo odu, ne vrativši mu pre toga ni deo onoga što im je dao. Ne mislim samo na zaradu od prodaje“, rekao je Nađ za MOZZART Sport.

Najponosniji u karijeri sam bio...
„Svakom pravom partizanovcu, iole talentovanom za fudbal, san je da prvo obuče crno-beli dres, a onda postane kapiten. Jedan sam ostvario s 12, a drugi s 19 godina. Prvi put sam vodio najbolji tim u prijateljskom meču s Borcem, kao zamena tadašnjem „komandantu“ tima Goranu Panduroviću, a prvi među jednakima postao sam zvanično protiv OFK Beograda. Na ideju Branka Brnovića, uz odobrenje trenera Ljubiše Tumbakovića i saglasnost direktora Nenada Bjekovića“.

Hteo sam da ostavim fudbal kada...
„Stvarne ili umišljene nepravde, manje i veće povrede, fizički umor i psihički zamor sastavni su deo svake sportske karijere i, ako zaista svim srcem voliš to što radiš, ne mogu biti dovoljno jak razlog za odustajanje. Nikada mi nije padalo na pamet da se povučem pre nego što je došao trenutak za to“.

Ovo nikome još nisam rekao, ali...
„Nisam javno priznao koliko me je zaboleo neodlazak na Svetsko prvenstvo 1998. I to posle kompletno odrađenih kvalifikacija, na meni neprirodnom mestu levog beka. Niko od defanzivaca iz reprezentacije nije hteo da ga igra, ostale nisu zvali u reprezentaciju, pa je Adi krpio „rupe“. I onda me odjednom „zaborave“... Svi su osim mene znali da ću biti sklonjen, a selektor Slobodan Santrač nije imao petlju da mi to kaže u lice. Samo je drugima rekao „ima još vremena za Nađa“. To me je još više pogodilo, jer sam mu bio dobar dok smo se borili za Mundijal, a loš kada je sastavljao spisak za Francusku. I opet sam dve godine kasnije, posle desetak sati ubeđivanja pokojnog generalnog sekretara FSJ Branka Bulatovića, tokom leta iz Pekinga, prihvatio da igram levog beka na prvenstvu Evope 2000. I, naravno, ponovo ispao žrtveno jagnje. Previše gorkih iskustava za nekoga kome je oduvek bila čast da igra za zemlju, ali nikada nisam zažalio za vremenom provedenim u reprezentaciji“.

Jedino žalim što...
„Krivo mi je samo zbog dve stvari. To jest moćne generacije 1971., 1972., 1973. i 1974. Partizana i državnog tima, jer su nas one nesrećne sankcije Jugoslaviji sprečile da iskažemo svu snagu van granica. Posle čuvene nacionalne „klase“ s Predragom Mijatovićem, Dejanom Savićevićem, Draganom Stojkovićem, Slavišom Jokanovićem... ondašnji Savez je s lica zemlje izbrisao jednu postavu izuetnog potencijala. Zoran Mirković, Dejan Petković, Savo Milošević, Ivan Adžić, Nebojša Krupniković, Dragan Ćirić, ja... nikada nismo dobili priliku da zajedno napravimo nešto veliko. Mi, koji smo, bez pomoći momaka iz stranih klubova, dobili s 1:0 moćni Urugvaj u Beogradu, s legendarnim Fonsekom i Frančeskolijem na terenu. I mi u Partizanu bili smo „osuđeni“ samo na test međunardone mečeve“.

Da sam mogao da promenim u igri, promenio bih...
„Možda bih ostao polušpic ili špic, što sam bio u mlađim klupskim kategorijama i mlađim nacionalnim selekcijama. I to odličan, uvek među najboljim strelcima i asistentima. S te pozicije me je veliki trener Ivica Osim uveo u prvi tim crno-belih. Kasnije sam se priključio Slaviši Jokanoviću na mestu zadnjeg veznog. I više nisam mrdao odatle. Možda nije ni bilo realno, pošto su u isto vreme među seniore prekomandovani Savo Milošević, Dragan Ćirić i Nenad Bjeković junior. Sva trojica izrazitih ofanzivnih karakteristika. Kako god, niko nikada više posle ove četvorke nije tako brzo iz omladinaca izrastao među ključne prvotimce crno-belih. Nije slučajno baš te sezone osvojena toliko dugo čekana dupla kruna“.

Da mogu da vratim vreme...
„Vratio bih se u kadetske i omladinske dane u Partizanu, kada sam s Vukom Rašovićem, Đorđem Tomićem, Savom Miloševićem, Vanjom Radinovićem, Aleksandrom Stanojevićem... dva puta zaredom osvojio Omladinsku ligu i Kup velike Jugoslavije, kada smo dominirali Srbijom, jedne nedelje dobili tri meča sa po sedam datih golova... To je najlepši period mog fudbalskog života“.

Četiri reči koje govore sve o meni...
„Ja sam borben čovek koji nikada ne prodaje obraz i mnogo voli Partizan“.