Живот Владимира Беаре - 1. део

После неколико можданих удара, Владимир Беара је, једноставно, ставио рампу за јавност, посебно за "седму силу", желећи да остане у сећању као Велики Владимир или Летећи пантер, или Балерина са челичним шакама.

Фудбал 14.08.2014 | 09:30
Живот Владимира Беаре - 1. део

Владимира Беару смрт је однела у 86. години, али наставио је да живи у сећањима и присећањима оних који битишу и памте лик и дело једног од најбољих светских голмана свих времена.

Последњи је са листе непревазиђене "плаве" једанаесторице, оне сребрне са хелсиншке Олимпијаде 1952, док се претпоследњи, Вујадин Бошков, недавно, преселио у "вечна ловишта".

Био ми је фудбалска опсесија док сам, као гимназијски голман, очајно и неуспешно покушавао да се убацим између статива Хајдука, оног са београдског Лиона.

"Спорт" је био први који је открио један од његових бројних тајних боравака по Србији, када је, изненада, одлучио да напусти матични сплитски Хајдук и приступи Црвеној звезди.

И, наравно, избор је пао на мене, да разговарам са Беаром у београдској Кичевској улици број 25, недалеко од пијаце Каленић.

Тако смо се, мој голмански идол и ја, зближили и постали пријатељи.

Али, прошле године, ни пријатељство није могло да отвори врата његовог сплитског дома подно Марјана, где смо његов кум Божидар Шкаро (са Емилом Вуковићем, дугогодишњи дописник нашег листа) покушавали да га посетимо.

После неколико можданих удара, Владимир Беара је, једноставно, ставио рампу за јавност, посебно за "седму силу", желећи да остане у сећању као Велики Владимир или Летећи пантер, или Балерина са челичним шакама, како су га све називали његови обожаваоци и они са фудбалских стадиона широм света које је задивио чудесним одбранама на голу, никако као беспомоћни болесник.

Записано је да је рођен 26. августа 1928. у селу Зелово крај Сиња, јер мајка није имала пара да отпутује у Сплит на порођај, па је тако поред двојице старије браће: Свете и Љубе, био треће мушко дете у српској православној породици Беара, наџивевши супругу Борицу и сина Предрага.

У родном месту провео је године самоизолације због српских корена и малтретирања током и после "олујних" дана у Хрватској. Касније, срамежљиво је рехабилитован у клубу и јавности али, опет, некако са дистанцом.

Његова прича-бајка између статива је као у "Алиси у земљи чуда"

Коментари / 0

Оставите коментар