Život Vladimira Beare - 1. deo

Posle nekoliko moždanih udara, Vladimir Beara je, jednostavno, stavio rampu za javnost, posebno za "sedmu silu", želeći da ostane u sećanju kao Veliki Vladimir ili Leteći panter, ili Balerina sa čeličnim šakama.

Fudbal 14.08.2014 | 09:30

Vladimira Bearu smrt je odnela u 86. godini, ali nastavio je da živi u sećanjima i prisećanjima onih koji bitišu i pamte lik i delo jednog od najboljih svetskih golmana svih vremena.

Poslednji je sa liste neprevaziđene "plave" jedanaestorice, one srebrne sa helsinške Olimpijade 1952, dok se pretposlednji, Vujadin Boškov, nedavno, preselio u "večna lovišta".

Bio mi je fudbalska opsesija dok sam, kao gimnazijski golman, očajno i neuspešno pokušavao da se ubacim između stativa Hajduka, onog sa beogradskog Liona.

"Sport" je bio prvi koji je otkrio jedan od njegovih brojnih tajnih boravaka po Srbiji, kada je, iznenada, odlučio da napusti matični splitski Hajduk i pristupi Crvenoj zvezdi.

I, naravno, izbor je pao na mene, da razgovaram sa Bearom u beogradskoj Kičevskoj ulici broj 25, nedaleko od pijace Kalenić.

Tako smo se, moj golmanski idol i ja, zbližili i postali prijatelji.

Ali, prošle godine, ni prijateljstvo nije moglo da otvori vrata njegovog splitskog doma podno Marjana, gde smo njegov kum Božidar Škaro (sa Emilom Vukovićem, dugogodišnji dopisnik našeg lista) pokušavali da ga posetimo.

Posle nekoliko moždanih udara, Vladimir Beara je, jednostavno, stavio rampu za javnost, posebno za "sedmu silu", želeći da ostane u sećanju kao Veliki Vladimir ili Leteći panter, ili Balerina sa čeličnim šakama, kako su ga sve nazivali njegovi obožavaoci i oni sa fudbalskih stadiona širom sveta koje je zadivio čudesnim odbranama na golu, nikako kao bespomoćni bolesnik.

Zapisano je da je rođen 26. avgusta 1928. u selu Zelovo kraj Sinja, jer majka nije imala para da otputuje u Split na porođaj, pa je tako pored dvojice starije braće: Svete i Ljube, bio treće muško dete u srpskoj pravoslavnoj porodici Beara, nadživevši suprugu Boricu i sina Predraga.

U rodnom mestu proveo je godine samoizolacije zbog srpskih korena i maltretiranja tokom i posle "olujnih" dana u Hrvatskoj. Kasnije, sramežljivo je rehabilitovan u klubu i javnosti ali, opet, nekako sa distancom.

Njegova priča-bajka između stativa je kao u "Alisi u zemlji čuda"