Политичка вртешка добија на убрзању

Седам дана у политици је ништа, осим када је Република Српска у питању.

Давног 14. јула ове године, опозиционе странке биле су на кољенима, захваљујући чињеници да нису успјеле скинути млински камен са врата и некандидовати Младена Иванића за члана Предсједништва БиХ.

Истог тог 14. јула Режим је био на врхунцу, јер су Иванићем снажно ударали у опозициона леђа, иако ни њихова кандидаткиња није од неког бољег штофа; штавише, иста је то материја, јефитни најлон су и тркач и тркачица за Сарајево.
(Жали Боже пара за листиће на овом нивоу.)

Со на тешке опозиционе ране, тог 14.07. тонама је сипао Милорад Додик, који је уз звуке Турског марша, одједрио у Београд, вјерујући да ће му преко Дрине, због невјешто спинованих манипулација о изјави турског премијера Тајипа Ердогана, у српској престоници дати пун сепет подршке, неопходне му да би савладао Огњена Тадића, противкандидата за Палату предсједника.

Треба знати да је у врху СНСД процијењено да је Огњен Тадић „најтежи противник за Додика, који се појављује у најгоре вријеме по СНСД“, што довољно говори о страху најјаче режимске фаланге од исхода октобарских избора. Тај страх није ирационалан, јер Тадић има предност над Додиком, а испред њега је по истраживањима био чак и у вријеме када се опозиција, непотребно, замало самозадавила Иванићем.

Тај страх је и натјерао Режим да у Турској (!!!) потражи гориво за изборну трку, а паметније им је било да су се „задавили“ у Босфору, него што су изварали премијера Србије Александра Вучића лажима о сто милиона Турака (ни мање ни више), спремних да кидишу на Балкан и БиХ.

Недељу касније, 21.07. ове године, Александар Вучић жестоко је понизио Додика, јер је примио Младена Босића и Огњена Тадића у Влади Србије и тако му вратио за непотребне турцизме, који су нанијели штету и Србији и Вучићу.

Овим потезом, Вучић је поручио да су СДС и Тадић његови фаворити, а да у то нема дилеме потврђује и одсвирана увертира за овај сусрет, у којој је премијер Србије филигрански вукао потезе и политички расточио Додика.

Након непотребног „Српског демарша“ продукованог лажним „Турским маршом“, Вучић је дошао у РС и обећао помоћ за поплављене Добој  и Шамац. Као водичи кроз катаклизму на услузи су му били Додик и Цвијановићева. Који су већ видјели пуне гласачке кутије и нису ни слутили шта слиједи.

А услиједио је хектолитар жучи, садржан у вијести да је Тужилаштво Србије покренуло истрагу против Ранка Шкрбића, због малеврзација са Фондовима здравства РС и Србије. Шкрбић, тренутно најјачи бојни отров који растаче СНСД, у овој ситуацији дјеловао је још убитачније, јер је истрага покренута по пријави СДС-а.

Вучић није ни замакао „преко Дине“, када је вијест емитована, што говори све; Између осталог директно указује и на отклон српског премијера од овдашњег најуспјешнијег Чистача републичких буџета и фондова, које је тако детаљно „средио“ да у њима нема ама баш ништа.

Свјестан је свега овога Додик који је покушао „на ране“ привити Принца од Монака, који у политичком свијету мање вриједи од крампе и лопате. Али итекако вриједи у монденом, па је Цвијановићева сигурно пресретна што га је, фактички, видјела ливе, иако јој је угођај кварио СНСД-ов политички отпад, материјализован кроз Небојшу Радмановића. Познатог по том што га је Никола Шпирић из волеја напуцао право на депонију.

Алберт од Монака, ма колико егзотичан био, није ни у ком погледу ни близу „ко од Брда одваљен“, да би помогао Додику да санира последице „Српског марша“, компонованог под сводовима Владе Србије и тамошњег СНС-а, по сопственим леђима.

Разумијевајући да још нико аспирином није излијечио тешку упалу мождане овојнице, Додик је посегнуо за опробаним „лијековима“, пренебрегавајући упозорење да им је истекао рок трајања.

Поново је позвао на отцјепљење РС „по Кримском сценарију“, чиме, дефакто, позива Руске трупе да заузму овај ентитет. Додик баш воли стране трупе, нема шта, а када је његова кожа у питању, могу било које – и НАТО, и ЕУ и Руске и Варшавске. И,да не заборавим, Турске, које је,ничим изазван, призивао.

Додик је излизан, похабан, и, Брате, досадан. Не може више да ријеши ни проблеме у Лакташима, који су у хаосу, откако их је, по његовом налогу, преузео насилник, примитивац и криминалац Будо Станковић, а хтио би да отцијепи РС! На ту причи се више не пали ни Најлонка, а камоли ко озбиљан.

Међутим, проблеми на другој страни му, упркос свеопштој потрошености од које је неповратно оболио, дају за право да се можда и има чему надати.(То можда ће се смањивати у времену које долази, јер Србија неће стати на једнонедељном ударању по прстима. Дапаче, живи били па видјели).

Највећи проблем Опозиције којег се неће лако ријештити је „Иванићев синдром неаутунтичности“, јер ту не помаже никаква терапија, већ једино Хирургија. За коју је постало прекасно у 16 часова, 14.07. ове године, када су кандидатуре отпремљене за Сарајево.

Иванић је добио номинацију и тиме је презадовољан, па ни даље ништа не ради. Очекујући да му СДС заврши посао. Што овима не пада на памет. Јесу га кандидовали, али мораће се сам ознојити ако мисли нешто направити.

Уочљиво је да се СДС потпуно окренуо Тадићевој кандидатури и до краја стао иза њега, у чему их нису спријечили чак ни унутарстраначки болиди, пауловске провенијенције, који сматрају да, у случају преузимања власти од Режима, насљеђују и СНСД-ов „Србометар“, којим би та недорасла, ограничена, корумпирана маргинална групација уводила ред и на буџетским јаслама жирирала од јутра до сутра. (О томе ускоро шире и детаљније).

Уз речено, посебан проблем Иванићу је Јово Митровић који на дијагностиковању Иванићевог синдрома вјешто гради сопствени кредибилитет и у те сврхе максимално користи режимске, али и друге медије за промоцију. Што је потпуно легитимно, јер је Иванић злоупотријебио његов потпис за сопствену кандидатуру, иако зна да Митровић неће за њега гласати ни у лудилу. А посебно не у октобру.

У наредном периоду, Додик&цо ће инсистирати на Иванићевој неаутентичности, доказујући кроз њу некомпетентност комплетне опозиције; Опозиција ће бројним шкрбићима, растакати Режим.
Србија неће остати по страни, ма колико тврдили другачије. Али, није Вучић тај који ће донијети побједу, нити он то треба да буде. Опозиција треба да побиједи Додика својим снагама и умијећем, а да београдски вјетар у леђа само подвуче ту побједу. Све остало је у домену Пира.

До избора је још два и по мјесеца, једанаест седмица, права битка није ни кренула. А када почне, Макијавели ће бити препоносан.

Трећи блок, други пут

За крај, ријеч двије и о „Борцима за нову политику“, Коалицији коју чини пет странака, којима мало ко даје шансу на изборима. Међутим, они ће прикупити најмање петнаестак хиљада гласова, које ће усмјерити ка Тадићу, кандидату Савеза за промјене, што никако није за одбацити.
Уз то, они, након свих мијешања карата, заиста представљају Трећи блок, што ће додатно унијети нервозу код ДНС-а, странке која је директна мета„Бораца“. Чињеница да на челу „Бораца“ стоје Дамир Миљевић и Тихомир Глигорић даје овој Коалицији озбиљност и реалне шансе да доста помогну Тадићу у предсједничкој трци.
Колико ће помоћи себи у тркачкој траци за парламентарне мандате, зависи од степена „српског синдрома“, који влада у тим редовима.

СлободанВасковицБлог