Милан Лучић: Донећу Стенли куп у БГ!

Србин из Ванкувера, великим радом, срцем и јаким песницама пробио се до самог врха најјаче хокејашке лиге на планети (НХЛ). Ових дана боравио је у Србији први пут после 16 година.

Остали спортови 20.07.2014 | 14:01

Сваки сат у животу НХЛ звезде је толико испрограмиран да је Милан Лучић тек ових дана после 16 година посетио Србију, земљу својих предака. Чувени ас Бостон Бруинса признаје да би и овог лета тешко дошао у Београд да није било венчања његовог брата Јована, голмана ФК Вождовца који је ових дана стао на „луди камен“ са модном креаторком Марином Миловановић.

Међутим, у великом интервју за Моззарт Спорт Србин из Ванкувера није крио одушевљење краткотрајним боравком у нашој престоници. Посебно је истакао да би волео да једног дана у Београд донесе и – Стенли куп!
"Последњи пут сам овде био са породицом 1998. Имао сам само 10 година, били смо мало у посети и Палама, односно Прачи где такође живи део породице. Много тога се изменило од тада. Није било прилике у међувремену да дођем опет, прво сам ушао у НХЛ, па сам првих година период између две сезоне користио за припрему за наредни шампионат. Потом смо 2011. освојили Стенли куп, па нам је пауза била знатно краћа. Пре две године супруга Бритни је била трудна, те нисмо могли да путујемо, да бисмо ето прошлог лета поново играли Стенли куп финале. Ево и сада имам лонгету на левој шаци коју сам поломио у последњем мечу плеј-офа с Монтреалом, тако да сигурно не бих дошао ни током ове паузе да није било свадбе. Користио бих време за опоравак и припрему за наредну сезону", искрено почиње своју причу Лучић.

Сада када си ипак ту, како ти се чини Београд?
"Много сам узбуђен и супер се осећам. Драго ми је што имам прилику да будем мало са делом породице који живи у Србији, Републици Српској и Далмацији. Мој отац је емигрирао у младости у Канаду, док је моја мама била готово беба када је стигла у Ванкувер. Увек смо одржавали јаке везе са домовином и поносан сам на то одакле сам. Дефинитивно ћу гледати да чешће долазим, желим да доведем и своју кћерку да види одакле су јој корени, али прво мора мало да порасте. Позитивне утиске назад носи и моја жена која се посебно радовала доласку, како би могла да ужива у српској храни. Много воли сарму, ћевапе и поготову питу".

Традиција је да Стенли куп шампиони имају право да један дан проведу с пехаром како они хоће. Трофеј је тако обишао читаву планету, па се надамо да бисмо могли некада да га видимо и у Србији?
"Волео бих то, али прво морамо опет да га освојимо, а-ха-ха... Ми смо 2011. године били прваци и ја сам свој дан провео у граду у којем сам рођен – Ванкуверу. Желео сам да на тај начин одам почаст средини из које сам успео да стигнем до НХЛ-а. Посетили смо видиковац на локалној планини, мислим да се и овде писало да сам организовао вечеру у локалној Српској православној цркви за нашу заједницу која живи у том делу Канаде. Ако ми се укаже прилика други пут да будем шампион, дефинитивно ћу видети да са трофејом Стенли купа дођем у Београд. Мислим да би то била велика ствар за Србију".

Умало сте прошле сезоне били поново шампиони. Чикаго је у финалу био јачи, да бисте ове године испали у другој рунди Источне конференције у дуелу с Монтреалом?
"Ове сезоне освојили смо Президентс трофеј, намењен прваку регуларног дела првенства. Очекивања су била велика, али то је хокеј. Некада и срећа има великог утицаја. Прочали смо и раније о томе, Монтреал нам дефинитивно не лежи као екипа, мислим да су нам и мало ушли у главу, а као и да ми извучемо увек најбоље од њих. Упркос свему томе ми смо се борили до самог краја, иако су нас дефинитивно доста мучили. У тој серији погодили смо чак 12 пута оквир гола. Само да је један од тих шутева завршио у мрежи, исход би био другачији. Пошто није, испали смо. Свакако смо доживели разочарање, али имали смо доста младих играча који су добили шансу због повреда других хокејаша у овој сезони и ово је за њих било драгоцено искуство".

Нова сезона није још на видику, међутим циљеви се знају?
"Тренинг камп почиње 16. септембра. Можда то некоме делује далеко, али само професионалци знају колико брзо прође време између две сезоне. Било је опет промена у екипи, селери кеп је такав да смо морали да се одрекнемо једног од најбољих стрелаца прошле сезоне Жерома Игинле. Такав је живот у НХЛ-у, промене у тиму су саставни део игре. Ми смо пред прошлу сезону остали без тројице битних играча – Тајлера Сегина, Нејтана Хортона и Рича Певерлија – па смо опет освојили лигу у регуларном делу сезоне. Неки други су искористили шансу и као што сам већ рекао, искуснији су за играње у плеј-офу. Такође, двојица битних хокејаша су доста паузирала због повреда у прошлом шампионату – Немац Денис Сајденберг и Адам Меквејд. Имамо добар тим, одличног тренера и сјајну управу, тако да очекујемо да се опет боримо за највиши пласман".

Колики је притисак играња за једну професионалну екипу из Бостона? Није исто играти за Бостон, Њујорк, Лос Анђелес… у односу на неку екипу са такозваног малог тржишта, како се каже у Северној Америци?
"Притисак увек постоји, али највећи је онда када у континуитету бележиш добре резултате. Ми смо у три године једном освојили титулу и једном играли финале. Аутоматски се очекује онда да сваке године морамо да идемо до самог краја. Тешко је остати на врху, мораш стално да будеш фокусиран, али и да не сагориш у жељи и напору. Због тога се дешавају грешке. Видели смо ове сезоне колико је било тешко играчима који су ишли на Олимпијске игре у Сочи, јер нису имали паузу током сезоне, а некада су вам довољна и два до три дана да се осетите као нови. Зато су и битне ове паузе када мораш да освежиш тело, залечиш повреде и ментално и физички се припремиш за нову сезону".

За играче који имају твој стил игре, фајтерски и бескомпромисан, посебно је тешко да одржавају форму?
"Мислиш за оне који се туку, а-ха-ха... Моја улога у тиму је таква да се очекује да доста играм телом. Уме то да буде врло захтевно, уосталом видите да сам поломио шаку управо после једног таквог дуела код заштитне ограде. Туче су такође мој задатак. Делује као да се мање песничим него раније, али ако погледамо пажљивије, био сам на нивоу свог просека у каријери и у овој сезони. Имао сам седам туча. Међутим, мислим да је такав утисак јер сам избегавао доста казни у самој игри. Постајем старији и мудрији, а-ха-ха... Шалим се наравно. Научио сам да више не правим неке глупе казне, типа гуркања пред голом, ударања штапом и остало што нема директног утицаја на игру. Исто тако, мења се и сама игра, сада су судије знатно ригорозније, казне су веће, па се трудим и да што мање одсуствујем и да ме што мање ударају по џепу".

Како проводиш слободно време? Прича се да си спортски фанатик?
"Много волим спорт, само што не могу да пратим све толико редовно колико бих хтео. Очигледно је да су у Канади и САД-у најпопуларнији амерички фудбал, бејзбол и кошарка, али ја сам временом заволео и, како они кажу, европски фудбал. Одрастао сам у искључиво хокејашком граду – Ванкуверу, тако да сам тек касније упознао и заволео фудбал. Поготову откако играм за Бостон, где у екипи имамо доста играча из Европе, тачније Немачке, Чешке, Словачке... Они су наравно залуђени фудбалом, па тако често заједно гледамо утакмице. Пошто сам био на одмору нисам баш испратио све утакмице Светског првенства, али сам се трудио. Иначе, волим да гледам Лигу шампиона и то тимове за које играју наши играчи. Раније Манчестер Јунајтед због Немање Видића, Челси због Банета Ивановића и Немање Матића, потом Борусију Дортмунд Невена Суботића и Манчестер Сити где су и Александар Коларов и Матија Настасић".

Навијач си и Црвене звезде?
"Да. Одувек сам волео Звезду, ето сада сам испунио велику жељу да посетим Маракану. Надам се да ћу некада имати прилику и да одгледам неку утакмицу, мада је за мене и сама посета музеју била сјајно искуство".

Ниси хтео да објављујеш јавно да си приликом недавних поплава донирао 50.000 долара помоћи угроженима кроз Фондацију Новака Ђоковића?
"Не познајем Новака, али сам сматрао да је моја дужност да помогнем, као што су и сви помагали колико могу. Звали смо људе из његове Фондације и донирали средства. Иначе, велики сам навијач најбољег тенисера света, трудим се да погледам сваки пут када могу његове мечеве. Пре доласка у Београд био сам неколико дана у Лондону, баш када је играо финале Вимблдона против Роџера Федерера. Покушао сам да купим карте за меч, али је настала нека збрка у онлајн куповини улазница, тако да ипак супруга и ја нисмо ишли. Иначе, моји саиграчи из Бостона доста прате тенис, па се понекад расправљамо који играч је бољи. Наравно, увек држим Новакову страну".

У Бостону важиш за једног од најпопуларнијих спортиста. Воле те и широм САД-а, а поготову те цене у НФЛ круговима?
"Вероватно због мог стила игре, а-ха-ха... Само што у хокеју, у односу на амерички фудбал, нема бежања, јер је ту ограда па можеш сваког да стигнеш, а-ха-ха... Доста се подржавамо међусобно у Бостону, мислим на друге спортске тимове из комшилука – Њу Ингланд Петриотсе, Бостон Ред Соксе и Бостон Селтиксе. Наравно, нема ту времена и простора за дружење међу играчима, али има међусобног поштовања. На наше утакмице долазили су Дејвид Ортиз из Ред Сокса, као и тајтенд Њу Ингланда Роб Гронковски. Раније, када су били у Селтиксима, сретао сам Шакила О’Нила и нашег Александра Павловића. Додуше, нисам никада упознао НФЛ суперстара Тома Брејдија, али биће прилике".

Освојио си титулу с Бруинсима, појавио си су једном музичком споту, звали су те из Холивуда… Шта су твоји даљи циљеви? Учешће на Ол стар мечу, Олимпијске игре..?
"Нас неколико Бруинса учествовали смо у снимању спота Гоинг оут ин Стyле, познате групе Дропкицк Мурпхyс. Они су веома популарни у Бостону, јер свирају са доста утицаја традиционалне ирске музике, што је наравно хит у граду где је доминатна ирска заједница. Било је прича да ћу глумити у филму „Глупан и Тупан 2“, заједно са председником Бруинса Кемом Нилијем који је играо доста запажену улогу у првом делу филма пре 20 година. Имам сличан стил игре с Нилијем, па је требало да играм његовог сина, али ме на крају нису звали. Волео бих да једног дана будем Ол-стар играч и да можда заиграм за Канаду на Олимпијским играма. Нисам путовао у Сочи ове године, а 2018. имаћу 29 година. Дакле, шанса постоји. Ипак, мој главни циљ је да у каријери освојим што више Стенли купова!".

Милан Лучић

Рођен: 7. јуна 1988. у Ванкуверу
Висина: 193 цм
Тежина: 103 кг
Позиција: лево крило
Драфт: 50. место 2006.
Број НА ДРЕСУ: 17
Каријера: 2004–2007. Ванкувер Џајантс (WХЛ), 2007 Бостон Бруинс (НХЛ)
Трофеји: Меморијал куп (2007), Стенли куп (2011)
Признања: Стефорд Смајт меморијал трофеј (WХЛ), учесник утакмице младих звезда НХЛ Ол стара (2008. и 2009)