Анализа: Какав је то играч Клосе?

Има и даље оних који ће ниподаштавати Клосеове успехе. То је исти онај принцип по којем је добром делу фудбалских „стручњака“ у Србији неизмерно драго што име Сава Милошевића не краси рекорд у броју игара за репрезентацију или, још горе, броју постигнутих голова.

Фудбал 13.07.2014 | 14:58

Историја је, као што то често уме да ради, почела изненада. Као видовдански пуцањ у Сарајеву, који ће изазвати ланчану реакцију и увести планету у Велики рат, она вам се прикраде и нисте ни свесни да јој присуствујете.

Био је 1. јун, пре 12 година, сат у ћошку је показивао тачно 19 минута и 12 секунди. Неколико слајдова раније, Балак је с леве стране упутио центаршут, Јанкер је покушао да ухвати неке маказице - али Јанкер никада није умео да хвата никакве маказице - лопта је одскочила између двојице незаинтересованих играча у зеленим дресовима, довољно неугледних да се боја њихових мајица стопи с нијансом траве и да вам изгледа да уопште нису присутни, и ту је, огроман али сам као дух у шеснаестерцу, био он да је дочека. Ситан трзај главом, и момак из Шлеске, стандардни нападач Кајзерслаутерна, седам дана пре свог 24. рођендана постиже гол. Немачка - Саудијска Арабија 1:0, Мирослав Клосе.

Био је то први гол Клосеа на светским првенствима, и да сте тада помислили да би тај дечко могао да постане најбољи стрелац у историји Мундијала, да ће превазићи Роналда, прву звезду првенства у Јапану и Јужној Кореји, прогласили би вас за незналицу и можебитно хоспитализовали првом приликом. Онај ко 2002. је у високом и помало трапавом типу - у ствари, понекад толико трапавом да вам је изгледао већи него што јесте: са својих 184 центиментра Клосе никако није див, али трчи и хвата високе лопте као да има барем два педља више - видео човека који ће туце година касније забити свој 16. гол на Светском првенству, и не би заслуживао ништа више ни мање од Нобелове награде или дебеле дијагнозе у соби са гуменим зидовима...

Историју је овог раног јула поново исписао некако трапаво: налетео је на лопту на ливади Стадиона Минерао у 23. минуту, фудбал је можда био намењен Томасу Милеру, но он га је прихватио, и није из првог покушаја успео да савлада Жулија Сезара; тек је одбитак поспремио у мрежу. Има у томе много чега метафоричног: редовно потцењиван - од навијача, не од стручњака - Клосе је увек морао да иде тежим путем. Да се доказује, да устаје, да поново покушава, да прихвата отпатке које му сервирају саиграчи, бекови и живот. И да их редовно ставља тамо где треба – пет пута, шеснаест пута, седамдесет пута...

Са осам година Клосе је знао само две речи немачког - иако је Немац, а не Пољак - са 36 година сваки Немац и сваки љубитељ фудбала знају две речи на које се одазива најбољи стрелац у историји светских првенстава.

Нема нападом, без дилеме најјачим на овом првенству, доминирају Милер и Клосе. Ни један ни други не изгледају као прототип фудбалера, ни у једном речнику уз одредницу „нападач“ неће стајати њихова слика. У ствари, они више изгледају као типови који дођу на баскет, а ви их пуштате јер су убеђени да „не знају ништа“. А опет, исписују историју, заједно и одвојено... И зато је требало да Клосе добије аплаузе, а не звиждуке, када је напуштао терен. Овако, зарадио их је, ни крив ни дужан, Ширле...

Тај пут, ипак, није био нимало лак. И има и даље оних који ће ниподаштавати Клосеове успехе. То је исти онај принцип по којем је добром делу фудбалских „стручњака“ у Србији неизмерно драго што име Сава Милошевића не краси рекорд у броју игара за репрезентацију или, још горе, броја постигнутих голова. Пучанство не воли аутсајдере, посебно не међу нападачима, не воли оне који таленат надомешћују вредним радом, не воли оне који ћуте и раде, вређа оне који се разликују, понекад из сасвим ирационалних разлога не подноси добре, ненаметљиве људе, што Клосе - а и Милошевић - свакако јесу.

Није посреди да ли је било бољих шпицева у историји светских првенстава - па када бисте направили ад-хок анкету на улици, тешко да би се и данас, само дан-два после обарања рекорда, ико сетио Клосеа? Он није велики шпиц, али је велики фудбалер. И као такав - и срце и маскота тима. Треба ли рећи: Немачка никада није изгубила ниједну утакмицу у којој је Клосе постигао гол. А постигао их је иха-хај...

Не, није Клосе већи ни од Герда Милера, ни од Хелмута Рана, ни од Руменигеа, ни од Увеа Зелера, па ни од Клинсмана, нити би то постао и да је дао још 16 голова на првенствима, нити ће то постати ако својеручно - или својеглаво - реши финалну утакмицу. Али тих минимум 16 голова значи да ће вас, за око две деценије, док будете гледали 25. Мундијал, можда одржан у земљама бивше Југославије, син питати: „Тата, тата, ти се сигурно сећаш, какав је играч био овај Мирослав Клосе?“

И шта ћете му рећи?