Analiza: Kakav je to igrač Klose?

Ima i dalje onih koji će nipodaštavati Kloseove uspehe. To je isti onaj princip po kojem je dobrom delu fudbalskih „stručnjaka“ u Srbiji neizmerno drago što ime Sava Miloševića ne krasi rekord u broju igara za reprezentaciju ili, još gore, broju postignutih golova.

Fudbal 13.07.2014 | 14:58

Istorija je, kao što to često ume da radi, počela iznenada. Kao vidovdanski pucanj u Sarajevu, koji će izazvati lančanu reakciju i uvesti planetu u Veliki rat, ona vam se prikrade i niste ni svesni da joj prisustvujete.

Bio je 1. jun, pre 12 godina, sat u ćošku je pokazivao tačno 19 minuta i 12 sekundi. Nekoliko slajdova ranije, Balak je s leve strane uputio centaršut, Janker je pokušao da uhvati neke makazice - ali Janker nikada nije umeo da hvata nikakve makazice - lopta je odskočila između dvojice nezainteresovanih igrača u zelenim dresovima, dovoljno neuglednih da se boja njihovih majica stopi s nijansom trave i da vam izgleda da uopšte nisu prisutni, i tu je, ogroman ali sam kao duh u šesnaestercu, bio on da je dočeka. Sitan trzaj glavom, i momak iz Šleske, standardni napadač Kajzerslauterna, sedam dana pre svog 24. rođendana postiže gol. Nemačka - Saudijska Arabija 1:0, Miroslav Klose.

Bio je to prvi gol Klosea na svetskim prvenstvima, i da ste tada pomislili da bi taj dečko mogao da postane najbolji strelac u istoriji Mundijala, da će prevazići Ronalda, prvu zvezdu prvenstva u Japanu i Južnoj Koreji, proglasili bi vas za neznalicu i možebitno hospitalizovali prvom prilikom. Onaj ko 2002. je u visokom i pomalo trapavom tipu - u stvari, ponekad toliko trapavom da vam je izgledao veći nego što jeste: sa svojih 184 centimentra Klose nikako nije div, ali trči i hvata visoke lopte kao da ima barem dva pedlja više - video čoveka koji će tuce godina kasnije zabiti svoj 16. gol na Svetskom prvenstvu, i ne bi zasluživao ništa više ni manje od Nobelove nagrade ili debele dijagnoze u sobi sa gumenim zidovima...

Istoriju je ovog ranog jula ponovo ispisao nekako trapavo: naleteo je na loptu na livadi Stadiona Minerao u 23. minutu, fudbal je možda bio namenjen Tomasu Mileru, no on ga je prihvatio, i nije iz prvog pokušaja uspeo da savlada Žulija Sezara; tek je odbitak pospremio u mrežu. Ima u tome mnogo čega metaforičnog: redovno potcenjivan - od navijača, ne od stručnjaka - Klose je uvek morao da ide težim putem. Da se dokazuje, da ustaje, da ponovo pokušava, da prihvata otpatke koje mu serviraju saigrači, bekovi i život. I da ih redovno stavlja tamo gde treba – pet puta, šesnaest puta, sedamdeset puta...

Sa osam godina Klose je znao samo dve reči nemačkog - iako je Nemac, a ne Poljak - sa 36 godina svaki Nemac i svaki ljubitelj fudbala znaju dve reči na koje se odaziva najbolji strelac u istoriji svetskih prvenstava.

Nema napadom, bez dileme najjačim na ovom prvenstvu, dominiraju Miler i Klose. Ni jedan ni drugi ne izgledaju kao prototip fudbalera, ni u jednom rečniku uz odrednicu „napadač“ neće stajati njihova slika. U stvari, oni više izgledaju kao tipovi koji dođu na basket, a vi ih puštate jer su ubeđeni da „ne znaju ništa“. A opet, ispisuju istoriju, zajedno i odvojeno... I zato je trebalo da Klose dobije aplauze, a ne zvižduke, kada je napuštao teren. Ovako, zaradio ih je, ni kriv ni dužan, Širle...

Taj put, ipak, nije bio nimalo lak. I ima i dalje onih koji će nipodaštavati Kloseove uspehe. To je isti onaj princip po kojem je dobrom delu fudbalskih „stručnjaka“ u Srbiji neizmerno drago što ime Sava Miloševića ne krasi rekord u broju igara za reprezentaciju ili, još gore, broja postignutih golova. Pučanstvo ne voli autsajdere, posebno ne među napadačima, ne voli one koji talenat nadomešćuju vrednim radom, ne voli one koji ćute i rade, vređa one koji se razlikuju, ponekad iz sasvim iracionalnih razloga ne podnosi dobre, nenametljive ljude, što Klose - a i Milošević - svakako jesu.

Nije posredi da li je bilo boljih špiceva u istoriji svetskih prvenstava - pa kada biste napravili ad-hok anketu na ulici, teško da bi se i danas, samo dan-dva posle obaranja rekorda, iko setio Klosea? On nije veliki špic, ali je veliki fudbaler. I kao takav - i srce i maskota tima. Treba li reći: Nemačka nikada nije izgubila nijednu utakmicu u kojoj je Klose postigao gol. A postigao ih je iha-haj...

Ne, nije Klose veći ni od Gerda Milera, ni od Helmuta Rana, ni od Rumenigea, ni od Uvea Zelera, pa ni od Klinsmana, niti bi to postao i da je dao još 16 golova na prvenstvima, niti će to postati ako svojeručno - ili svojeglavo - reši finalnu utakmicu. Ali tih minimum 16 golova znači da će vas, za oko dve decenije, dok budete gledali 25. Mundijal, možda održan u zemljama bivše Jugoslavije, sin pitati: „Tata, tata, ti se sigurno sećaš, kakav je igrač bio ovaj Miroslav Klose?“

I šta ćete mu reći?