Легенда дана: Дијего Армандо Марадона

Пре месец дана, када је почињао овај Мундијал, нашу рубрику "Легенда дана" на Блицспортовом специјалу "Бразил 2014" отворили смо причом о Пелеу. Сада, када је затварамо, јер је дошао крај шампионата планете, може ли се изабрати било ко други као "супротни крај" приче о бразилском идолу од - Аргентинца Дијега Арманда Марадоне, човека чији наследници последњег дана овог Мундијала играју за титулу? Не може. За многе је километрима испред сјајног Бразилца, док други ипак тврде да је Пеле за Ел Пибеа "тата". Јасно је као дан да ће се полемика између тога ко је бољи водити док је света и века.

Фудбал 13.07.2014 | 13:38
Легенда дана: Дијего Армандо Марадона

С обзиром на то да је биографија славног, најконтроверзнијег фудбалера и селектора свих времена подугачка, фокусираћемо се само на најзначајније цртице његовог живота на терену и ван њега. А и у том концизном подсећању, занимљивости има на претек.

Марадона је рођен 30. октобра 1960. године. Рођен је у недељу, дан за фудбал, свети дан код Аргентинаца. Самим тим, био је предодређен за "најважнију споредну ствар на свету".

Скаут Аргентинос јуниорса Франциско Корнехо, први је "снимио" малог Дијегита, за кога се лопта на терену просто лепила. Био је скептичан да ће због малог раста успети, али га је Марадона временом разуверио. Дијего је од малена био у свету допинга, пошто га је Корнехо једном одвео код доктора који му је пумпао свашта у крв не би ли ојачао.

Године 1976. одиграо је први сениорски меч за Аргентиносе, оборивши рекорд као најмлађи првотимац у Клаусури свих времена. Са само 17 година већ је био у првом тиму Аргентине! Селектор "гаучоса" Луис Цезар Меноти није желео да га излаже непотребним стресовима па га је изоставио са списка фудбалера за СП 1978. То му Марадона никад није опростио иако то никад није ни признао званично. Једноставно, будући Ел Пибе имао је једну прилику у животу да у националном дресу заигра на Мундијалу пред својим навијачима, и пропустио ју је.

Наредних година су га тражили највећи европски клубови док је са Боком Јуниорс освајао титуле, а од свих је 1982. одабрао Барселону, за коју је одиграо 58 утакмица постигавши 38 голова. У наредне две сезоне на Ноу Кампу бриљирао је на терену, док је ван њега ушао у свет кокаина.
"Морао сам да га пробам, да видим како ћу да се осећам. Ништа посебно није било", искрено је рекао Марадона током живота "на белом".

Његову фудбалску каријеру обележили су наступи за италијански Наполи (1984-1991) за који је на 259 утакмица постигао 115 голова. Наполију је донео две титуле у шампионату као и једину европску - Куп УЕФА. Како је са тим клубом постигао све што је желео, а није хтео да оде из града, поново се окренуо кокаину. Након што је откривено да га је конзумирао, добио је 15 месеци забране играња фудбала.

То га није превише потресло, пошто је и после њеног истека наставио по старом. После одласка из Наполија, 1993. је потписао за Севиљу (29 утакмица, 7 голова). Ни тамо није уживао, али се зато вратио у репрезентацију за СП 1994. Повратак у Аргентину га је толико привлачио да је те 1994. потписао уговор са Њуелс Олд Бојсима, али је прескакао сваки трећи тренинг, па је отпуштен. У то време је направио један од његових највећих скандала - пуцао је из ваздушне пушке на једног новинара.

У периоду од 1995. до 1997. више пута је долазио и одлазио из Боке Јуниорс, тачније играо би када је био негативан, а седео на клиници на одвикавање од дрога, када би био позитиван на кокаин. Страшно се угојио, ни рођена мајка не би могла да га препозна. Када се "скинуо" са дрога, признао је да је у једном тренутку веровао да ће умрети од кокаина. Те године се дефитинивно повукао са терена уз импресиван учинак - 590 клупских утакмица и 311 голова.

Што се репрезентације тиче, на СП у Шпанији '82 играо је на свих пет утакмица, постигавши два гола и зарадивши искључење у мечу са Бразилом.

Четири године касније, у Мексику '86 поново је играо на свим утакмицама, остваривши учинак од пет голова и исто толико асистенција. Био је најдоминантнији фудбалер Мундијала, а његова "божја рука" у дуелу са Енглеском, проглашена је за најконтроверзнији фудбалски потез 20. века.

"Гол је постигнут уз малу помоћ Марадонине главе и божје руке", сликовито је после победе свој потез описао Ел Пибе.

Његов други гол против Енглеске, када је нанизао пет противничких играча, и уз 11 додира лопте дошао до голмана Питера Шилтона, ФИФА је прогласила за најлепши гол свих времена.

Пред 115.000 гледалаца на стадиону Ацтека, Марадона је предводио Аргентину у финалу против Западне Немачке, коју су "гаучоси" добили са 3:2. Управа стадиона је у част његовог лика и дела подигла споменик Марадони и "голу века" на улазу у објекат.

Марадона је предводио Аргентину и у Италији 1990. године. Упркос повреди чланка, трудио се да игра колико је могао, мада је било видљиво да му не иде најбоље. У четвртфиналу против Југославије, промашио је једанаестерац у пенал-рулету, али су се "гаучоси" ипак пласирали у полуфинале.

На СП у САД 1994. Марадона је пао на допинг-тесту и послат је кући пре времена. У каснијој аутобиографији, истакао је да је пао због тога што му је тренер давао енергентско пиће Рип Фуел. После повлачења из фудбала, Дијего се изненада вратио 2008. и то у улози селектора репрезентације Аргентине. Екипа није блистала у квалификацијама и јавност је тражила његову оставку, али је Ел Пибе издржао сав притисак и одвео је тим на Мундијал у Јужну Африку, где је неславно завршио - поразом од Немаца у четвртфиналу са 4:0.

Његову каријеру обележило је најмање сто скандала. Тукао се са комшијама, новинарима, саиграчима, противничким фудбалерима, псима, а замало и порезницима. Наиме, Напуљ и даље утерује Марадонин дуг од 37 милиона евра, а он је до сада вратио само 42.000 евра и то пошто је продао два златна сата и пар минђуша. "Одувек" је био велики пријатељ Фидела Кастра и Уга Чавеса, док је противник глобализације, империјализма и Џорџа Буша, којег је назвао "ђубретом".

На филмском фестивалу у Кану 2008. српски режисер Емир Кустурица приказао је филм "Марадона бy Кустурица" који је делом сниман и у Београду.

Многобројне "савременије" звезде фудбала попут Каке, Роналда и Месија наводиле су Марадону као узора током детињства. Иако га сви виде као јединог наследника Марадоне, Лео Меси каже да још није највећи. Ипак, Марадона му је у више наврата дао велику подршку уз незаобилазне патетичне констатације како му је Лео као син и како ће он тек показати ко је.
О његовом препуцавању са Пелеом другом приликом, а овде се само може навести једна његова мисао о славном Бразилцу.

"Шта да кажем о човеку који је своју невиност као 14-годишњи дечак изгубио са старијим мушкарцем?", запитао се Дијего.

Али, ма шта био ван терена, Марадона је на њему био неко неко други. Неко посебан, ванвременски. Играо је за своју душу, а да су притом саиграчи и навијачи уживали. Никада се после њега није појавио нико сличан. Успешних је било и ту су, мајстора је било после њега и биће их, али Дијего Марадона је, ипак, непоновљив - јер је на терену исписивао сопствену фудбалску чаролију, налик песми.

 

Коментари / 0

Оставите коментар