Анализа афричких тимова на СП

Више се говорило о штрајковима играча, о премијама, о потенцијалним намештаљкама, о тучама на тренинзима, него о тактици, о афричком поносу, о робусности Асамое Ђана или Жервињовим продорима.

Фудбал 07.07.2014 | 18:07

Скоро две и по деценије прошле су од вечери када је Роже Мила, тада већ у позним фудбалским годинама, попут дечака заплесао са корнер-заставицом на Мундијалу у Италији. Камерун је тада био откриће досадног, дефанзивног првенства, прва афричка репрезентација која је ушла у четвртфинале, и да није било два пенала Гарија Линекера, могли су Лавови и корак даље.

Први пут је тада свет заиста почео да обраћа пажњу на фудбалски Црни континент. Јавио се и Пеле и прогнозирао да ће до 2000. нека екипа из Африке сигурно покорити планету (добро, Бразилац је озлоглашено лош прогнозер: сећамо се да је Колумбијцима 1994. већ окачио медаље око врата. Све више црних фудбалера играло је у најјачим европским екипама, све више дечака навлачило је копачке и излазило на жаропек екваторијалног сунца да јури лопту...

Предвиђени бум се није догодио, након Камеруна само су још Сенегал 2002. и Гана 2010. успели да се провуку међу осам најбољих (да, Гана је испала након фантастичне руке Луиса Суареза, али је свеједно испала), и двадесет пет година доцније, Африка изгледа као никада удаљенија од остатка света.

Можда су у Бразилу први пут у историји две афричке селекције биле у осмини финала, али нико заиста није очекивао од Нигерије или Алжира да прођу Француску, односно Немачку.

Није, чак и ако је на клупи Алжира био Вахид Халилхоџић, дивни човек из једне земље која више не постоји, из једног града који више није тај град - Ваха је својевремено нападнут у свом Мостару, напали су га идиоти, примитивци; и свако би га разумео да је тада „Рођени“ заплакао, али он је сузе чувао за продужетке против Немачке, за пораз који је био виђен, неибежан и утолико болнији...

Преостали трилинг Африканаца - а када игра афричка селекција, цео континент навија за њу; ривалство се оставља по страни за Куп нација, има неког осећаја братства у томе што сте Африканац, било у Магребу или у црној, подсахарској Африци - подбацио је на све могуће начине. Обала Слоноваче, по именима најјача селекција, у пензију је послала свог највећег сина Дидијеа Дрогбу без иједног почасног плотуна, а Камерун и Гана показали су све одлике неуређених друштава, држава и фудбалских савеза.

И нико им више није указивао респект, и нико се није плашио дана када ће Богом дани фудбалери, брзи као гепарди и грациозни као антилопе (не рачунајући Оби Микела, наравно), савладати и технику и почети да играју као Европљани: на резултат, оштро, читавих 90 минута, без падања у панику које је Гану коштало победе над Немцима, а Обалу Слоноваче осмине финала са Костариком, где је могло бити свашта...

Африка је и даље легло корупције, дом и идеално тло за клијање малих диктатора, било фудбалских или политичких, нестабилни регион који изнутра изједају верске и међунационалне трзавице, несрећни континент срећних људи, и то се све болно видело на теренима широм Бразила. Ни бели ни црни селектори нису изгледали као да могу да се изборе за его-триповима звезда и са себичном жељом за показивањем оних који су стигли из домаћих, локалних клубова и преко Мундијала хватају воз за спас својих породица од беде и недаћа.

Лоша држава - а за то вам пример не мора бити ни Африка, не, довољно је запутити се према Теразијама или Немањиној улици - ствара и храни лош систем, овај брижљиво негује и промовише људе недостојне функција, спрега политичара, неспособног савеза и одсуства патриотизма уништава фудбал.

Једно од најбољих светских првенстава у историји - последњих седам утакмица (ону за треће место не рачунамо) биће тас на ваги који ће одлучити да ли је и најбоље - за Африканце је било једно од најгорих. А ни будућност не изгледа примамљиво.

Колико је сада само далеко оптимизам плеса Рожеа Миле...