Analiza afričkih timova na SP

Više se govorilo o štrajkovima igrača, o premijama, o potencijalnim nameštaljkama, o tučama na treninzima, nego o taktici, o afričkom ponosu, o robusnosti Asamoe Đana ili Žervinjovim prodorima.

Fudbal 07.07.2014 | 18:07

Skoro dve i po decenije prošle su od večeri kada je Rože Mila, tada već u poznim fudbalskim godinama, poput dečaka zaplesao sa korner-zastavicom na Mundijalu u Italiji. Kamerun je tada bio otkriće dosadnog, defanzivnog prvenstva, prva afrička reprezentacija koja je ušla u četvrtfinale, i da nije bilo dva penala Garija Linekera, mogli su Lavovi i korak dalje.

Prvi put je tada svet zaista počeo da obraća pažnju na fudbalski Crni kontinent. Javio se i Pele i prognozirao da će do 2000. neka ekipa iz Afrike sigurno pokoriti planetu (dobro, Brazilac je ozloglašeno loš prognozer: sećamo se da je Kolumbijcima 1994. već okačio medalje oko vrata. Sve više crnih fudbalera igralo je u najjačim evropskim ekipama, sve više dečaka navlačilo je kopačke i izlazilo na žaropek ekvatorijalnog sunca da juri loptu...

Predviđeni bum se nije dogodio, nakon Kameruna samo su još Senegal 2002. i Gana 2010. uspeli da se provuku među osam najboljih (da, Gana je ispala nakon fantastične ruke Luisa Suareza, ali je svejedno ispala), i dvadeset pet godina docnije, Afrika izgleda kao nikada udaljenija od ostatka sveta.

Možda su u Brazilu prvi put u istoriji dve afričke selekcije bile u osmini finala, ali niko zaista nije očekivao od Nigerije ili Alžira da prođu Francusku, odnosno Nemačku.

Nije, čak i ako je na klupi Alžira bio Vahid Halilhodžić, divni čovek iz jedne zemlje koja više ne postoji, iz jednog grada koji više nije taj grad - Vaha je svojevremeno napadnut u svom Mostaru, napali su ga idioti, primitivci; i svako bi ga razumeo da je tada „Rođeni“ zaplakao, ali on je suze čuvao za produžetke protiv Nemačke, za poraz koji je bio viđen, neibežan i utoliko bolniji...

Preostali triling Afrikanaca - a kada igra afrička selekcija, ceo kontinent navija za nju; rivalstvo se ostavlja po strani za Kup nacija, ima nekog osećaja bratstva u tome što ste Afrikanac, bilo u Magrebu ili u crnoj, podsaharskoj Africi - podbacio je na sve moguće načine. Obala Slonovače, po imenima najjača selekcija, u penziju je poslala svog najvećeg sina Didijea Drogbu bez ijednog počasnog plotuna, a Kamerun i Gana pokazali su sve odlike neuređenih društava, država i fudbalskih saveza.

I niko im više nije ukazivao respekt, i niko se nije plašio dana kada će Bogom dani fudbaleri, brzi kao gepardi i graciozni kao antilope (ne računajući Obi Mikela, naravno), savladati i tehniku i početi da igraju kao Evropljani: na rezultat, oštro, čitavih 90 minuta, bez padanja u paniku koje je Ganu koštalo pobede nad Nemcima, a Obalu Slonovače osmine finala sa Kostarikom, gde je moglo biti svašta...

Afrika je i dalje leglo korupcije, dom i idealno tlo za klijanje malih diktatora, bilo fudbalskih ili političkih, nestabilni region koji iznutra izjedaju verske i međunacionalne trzavice, nesrećni kontinent srećnih ljudi, i to se sve bolno videlo na terenima širom Brazila. Ni beli ni crni selektori nisu izgledali kao da mogu da se izbore za ego-tripovima zvezda i sa sebičnom željom za pokazivanjem onih koji su stigli iz domaćih, lokalnih klubova i preko Mundijala hvataju voz za spas svojih porodica od bede i nedaća.

Loša država - a za to vam primer ne mora biti ni Afrika, ne, dovoljno je zaputiti se prema Terazijama ili Nemanjinoj ulici - stvara i hrani loš sistem, ovaj brižljivo neguje i promoviše ljude nedostojne funkcija, sprega političara, nesposobnog saveza i odsustva patriotizma uništava fudbal.

Jedno od najboljih svetskih prvenstava u istoriji - poslednjih sedam utakmica (onu za treće mesto ne računamo) biće tas na vagi koji će odlučiti da li je i najbolje - za Afrikance je bilo jedno od najgorih. A ni budućnost ne izgleda primamljivo.

Koliko je sada samo daleko optimizam plesa Rožea Mile...