Уживамо док Ноле пише историју...

По броју великих титула српски ас се изједначио са Мекинроом и Виландером, заузео посебно место у историји светског тениса и у скорије време би могао да надмаши многе иконе белог спорта.

Ко је могао да претпостави пре девет година, да ће неки тамо жгољави Србин који је на Ролан Гаросу против тадашњег шампиона Гиљерма Корије падао у несвест под нападима астме стати у друштво легенди које су писале историју светског тениса?

Таленат није био довољан, била је потребна и челична снага волље. Из сваког пораза је излазио јачи, извлачио поуке, а у свакој победи знао да је крајњи лимит “тамо негде” и да је то само најава онога што стварно може.

Данас је тај клиња са Ролан Гароса готово савршена тениска машина за коју је Родежр Федерер јуче рекао да нема слабу тачку. За коју Федекс није успео да нађе решење иако је играо сјајан тенис као у време када је брутално доминирао овим спортом. Данас се тај момак из Србије налази у друштву људи који су писали историју белог спорта. Неке је надмашио, са некима је равнопораван, неке ће тек да престигне. Новак Ђоковић је освојио своју седму гренд слем титулу. Мало је оних у историји тениса који су успели да седам пута подгину трофеј из велике четворке.

Новак је ушао међу 22 највећа од када се тенис игра, а међу 10 у опен ери, односно периоду од када су професионалци почели да учествују на највећим турнирима.

Освојио је више гренд слем титулу од таквих легенди као што су његов тренер Борис Бекер или Федереров тренер Стефан Едберг. Они су своје велике каријере завршили са по шест великих титула.

Једнак број тих трофеја попут имају осморица бивших асова попут Матса Виландера, Џона Мекинроа, Џона Њукомба… Само једну титулу више имају легенде попут Андреа Агасија, Ивана Лендла или Џимија Конорса. Нема сумње да ће и они врло брзо гледати у леђа Ђоковићу. Бил Тилден их има 10, Род Лејвер и Бјорн Борг по 11, Рој Емерсон 12, Рафа Надал и Пит Сампрас деле другу позицију на вечној листи са по 14 гренд слем титула, а на самом врху тешко достижан је данас поражени Федерер који је током велике каријере освојио 17 шампионских пехара на неком од четири највећа турнира.

У Опен ери, редослед иде овако: Федерер, Сампрас, Надал, Борг, Конрос, Лендл, Агаси, Ђоковић, Виландер, Мекинро, Едберг, Бекер, Лејвер, Њукомб… Какво друштво!

Оно што је најбоље од свега: крај се не назире. Пред Ђоковићем је минимум још пет или шест година врхунског тениса ако га задравље прослужи. Реално је за очекивати да траје више од Надала са овим стилом игре и да можда једног дана и надмаши свог највећег ривала.
“Ово је вероватно најбоље гренд слем финале које сам играо у каријери“, рекао је Ђоковић који је признао да је лутао главом када је у четвртом сету испустио меч лопту и дозволио Федереру да меч уведе у пети део игре. Црне мисли почеле су да узимају данак...

“Много ми значи ова победа. Прво, зато што сам је остварио против великог тенисера и то на његовом терену, али и зато што сам изгубио претходна три гренд слем финала. Лагао бих кад бих рекао да ми није прошло кроз главу да ми следи ново разочарање. Та мисао је почела да се игра мојим самопоуздањем. Сумњао сам у себе. Ово данас... Био је огроман психолошки тест. Гурали смо један другог до граница“.

Лепо је рекао да га то ривалство са Федерером и Надалом гура да пробија лимите, да стално тежи ка неком вишем циљу… У време Лендла, Виландера, Мекинроа, конкуренција је можда била занимљивија и изједначенија. Али, време у којем игра Ђоковић, против титана као што су Роџер и Рафа је вероватно време најјаче конкуренција у историји овог спорта.

И зато је Новак Ђоковић постао једна од најбитнијих фигура у тој вечној причи о белом спорту. А, ми имамо привилегију да живимо у време када један наш спортиста ради такве ствари.