Посланик СНСД-а их отјерао са врата

Милутина Вулина, старца од 80 година, и Стојана Блажњаковића, који су тражили уточиште, са својих врата је отјерао народни посланик Далибор Ђурић (СНСД). 

Примила их је и са њима три дана дијелила скромне залихе хране и воде самохрана мајка Нихада Кахримановић.

Када су катастрофалне полаве погодиле Добој,медији су објавили и да је у овом граду нестао Милутин Вулин, осамдесетогодишњи пензионер кога је очајна породица безуспјешно тражила пуна четири дана.

Након што су изгубили и посљедњу наду, стигла је неочекивана и радосна вијест - Вулин и његов сапатник, ратни војни инвалид Стојан Блажњаковић, појавили су се живи и здрави, спашени у стану Добојке Нихаде Кахримановић.

-Вода нас је стигла у градском насељу „Пијескови", гдје сам са Стојаном покушавао спасити ствари из пословног простора кћерке која живи у Новом Саду, прича за Истинито Стојан Вулин.

Са језом описује како су њих двојица буквално препливали до првог спрата зграде. Мокре до коже, примила их је четворочлана породица која је након непуног сата и сама морала да бјежи пред водом која је надолазила. Попели су се на више спратове, и видјевши да ће у згради морати да заноће, пуни повјерења покуцали су на врата народног посланика Далибора Ђурића из Савеза независних социјалдемократа (СНСД).

-Нимало расположен данас угости, посланик нас је откачио ријечима да покушамо да се снађемо, па ако баш нигдје не будемо могли остати, да поново дођемо, сјећа се Милутин и наставља своју причу.

- Врло брзо смо увидјели да ћемо и ми и наши привремени спасиоци, са двоје мале дјеце, остати у хаустору, јер су станови били или препуни, или без домаћина који се нису успјели вратити у њих. Одлучили смо да поново закуцамо код Ђурића, јер смо били мокри и промрзли, без воде и хране, а приближавала се ноћ.

-На друго куцање, Далибор Ђурић звани Џо одшкринуо је врата и оштро рекао двојици пензионера да га више не узнемиравају, буквално им залупивши врата испред носа.

Вулин и Блажњаковић су у очају поново кренули од врата до врата, тражећи уточиште, али су пронашли породицу која је већ примила петоро комшија и пролазника који су побјегли од воде. У другом стану била је сама жена која их је упутила да питају комшије да пређу код ње, а да им они уступе стан.

Срећа их је обасјала када су већ помислили да ће преноћити на степеницама. Врата стана отворила је млада жена која их је без много приче увела у собицу, донијела нешто суве одјеће, припремила привремени лежај и подијелила вечеру са њима.

У разговору током мрачне ноћи, док је под прозорима хучала вода, сазнали су да се зове Нихада Кахримановић, да је самохрана мајка дјевојчице, са запослењем у градској Комуналној полицији.

Три дана су двојица страдалника били Нихадини гости. Кажу да су одушевљени пријемом и предусретљивошћу ове скромне жене која је са њима дијелила своје залихе воде и хране.

Милутин Вулин је у међувремену и званично проглашен једним од несталих у стихији која је погодила Добој, и зато је разумљива срећа и одушевљење породице која је примила вијест да је жив и здрав.

Вулин је послије поплаве наставио да помаже другима, и упркос осам деценија које носи на плећима, овај активни пензионер који савјесно обавља дужност секретара Завичајног удружења Завидовићана, нема никаквих здравствених проблема после стреса и купања у леденој води Босне која је за кратко вријеме потопила улице Добоја.

Жилави пензионер каже да послије свега „није ни кихнуо". Наглашава да заслугу за то има и његова племенита домаћица која није допустила да остане у хладном хаустору.

Поплаву у овом граду памтиће, каже, по људима и нељудима, причама о солидарности и кукавичлуку.

-Немам ријечи да се захвалим Нихади и њен гест памтићу док сам жив. А о посланику за кога је гласао народ, да би му чинио добро, немам ријечи. Тај исти народ само треба да се сјети оне пословице: Не пада снијег да покрије бријег, већ да свака звјерка покаже свој траг, закључује Милутин Вулин и жури даље, јер има много посла у похараном Добоју.

Извор: Истинито