Легенде дана: Нијемци из 1990.!

Светско првенство у Италији 1990. било је најнеефикасније икада, будући да је пао само 2,21 гол по мечу. На њему је учествовала и репрезентација Југославије, која је после фуриозне партије против Шпаније у четвртфиналу налетела на, до тада нимало убедљиву Аргентину, која ју је елиминисала после пољег извођења пенала. Али, ова прича заправо почиње - тек тада.

Фудбал 06.07.2014 | 14:02

Иста та Аргентина веровала је да ће у Италији бити незадржива, али се потврдило старо неписано правило да јужноамеричке репрезентације у Европи тешко долазе до титуле, али и обратно. У финалу је налетела на фантастичну Западну Немачку која је желела освету за пораз од пре четири године у финалу Мондијала у Мексику. Као што се може видети из само овог примера, и не чуди откуд у табору “панцера” и “гаучоса” и данас оволико набоја и варница, будући да њихово ривалство траје малтене колико и Светска првенства.

Ни Немци, као ни Аргентинци, нису у Италији пружали бог зна какве партије, али која репрезентација па јесте? За овај Мундијал се и данас каже да је био одиграван “без игре”, односно да су многе репрезентације до завршнице дошле чекајући грешке противника и поклоне судија.

Немачку је предводио непоновљиви капитен Лотар Матеус који је у каријери одиграо 150 утакмица за државни тим, постигавши 23 гола. Од тога је четири пута тресао мреже противничких голмана у Италији. Матеус је играо на чак пет Мондијала (1982, 1986, 1990, 1994, 1998) и држи рекорд у броју наступа на СП - 25. Снажни, брзоноги и врло интелигентни Немац је 1990. проглашен најбољим играчем света, што је годину дана касније и ФИФА званично потврдила. Пеле га је сврстао међу 125 најбољих играча свих времена, док га је Марадона похвалио изјавом да је “најбољи противник кога је икада имао на терену”.

Осим што људе заболи глава на сам поглед на бројке у Матеусовој репрезентативној каријери, како би тек реаговали када би видели да је 162 утакмице одиграо за Борусију из Менхенгладбаха, 302 за Бајерн, 115 за Интер и 15 за Метростарсе? Овдашњим љубитељима фудбала приближио се водећи као тренер београдски Партизан, са којим је ушао и у Лигу шампиона.

Матеус је као капитен био део тима који је у финалу СП у Италији победио Аргентину са 1:0. Као и пре четири године, и тада су били у групи Д, али је уместо Србије противник била Југославија, као и Колумбија и Уједињени Арапски Емирати. Поход ка титули су најавили у уводном мечу са изабраницима Ивице Осима које су глатко поразили са 4:1. Још убедљивије (5:1) су добили Емирате, да би у последњем дуелу групе са Колумбијцима одиграли 1:1.

Западна Немачка је у осмини финала имала врло јаку Холандију коју је уз много мука са 2:1 послала кући. На том мечу су после обостраног пљувања искључени Руди Фелер и Франк Рајкард, а голове су постигли Јирген Клинсман и Андреас Бреме. У четвртфиналу су голом Матеуса са беле тачке победили Чехословачку, коју је предводио сјајни Томаш Скухрави (пет голова на СП ’90).

Учешће у полуфиналу донело им је паклени сусрет са Енглеском који су решили у своју корист тек после пенала, будући да је најпре било 1:1. А онда је дошло до репризе финала из Мексико Ситија 1986. Овог пута су улоге биле промењене. Немци су ушли у меч одлуке у најјачем саставу – Илгнер, Аугенталер, Бертолд, Бухвалд, Колер, Бреме, Литбарски, Матеус, Клинсман, Хеслер и Фелер.

Аргентинци нису могли да рачунају на најбољи тим, јер су у међувремену појединци кажњавани због картона, па су на терен истрчали у саставу Гоикочеа, Руђери, Симон, Серизуела, Базуалдо, Трољо, Лоренцо, Сенсини, Буручага, Дезоти и Марадона.

Немци су применили никад лукавију тактику вребања, чекања и чикања противника, што им се исплатило у 83. минуту када је Нестор Сенсини срушио Фелера а судија Едгардо Кодесал из Мексика показао на белу тачку.

Бреме је голом из сумњивог пенала довео “панцере” до трона. Аргетинци са деветорицом фудбалера на терену ништа нису могли да учине, и Немачка им се тако осветила за Мексико.

Трећи узастопни наступ у финалу Немци су напокон успели да окончају трећом титулом, чиме су у том тренутку стали уз раме Италијанима и Бразилцима. Без обзира на то што су им многи замерали да су до титуле дошли преко слободњака и пенала, нико није могао да оспори чињеницу да је њихова репрезентација била најјача на Мундијалу у Италији, а нека имена која су је тада чинила, памтиће се вечно. Уосталом, Илгнер, Аугенталер, Бертолд, Бухвалд, Колер, Бреме, Литбарски, Матеус, Клинсман, Хеслер, Фелер. Сасвим довољно за једну причу... за сва времена. Зар не?