Legende dana: Nijemci iz 1990.!

Svetsko prvenstvo u Italiji 1990. bilo je najneefikasnije ikada, budući da je pao samo 2,21 gol po meču. Na njemu je učestvovala i reprezentacija Jugoslavije, koja je posle furiozne partije protiv Španije u četvrtfinalu naletela na, do tada nimalo ubedljivu Argentinu, koja ju je eliminisala posle poljeg izvođenja penala. Ali, ova priča zapravo počinje - tek tada.

Fudbal 06.07.2014 | 14:02

Ista ta Argentina verovala je da će u Italiji biti nezadrživa, ali se potvrdilo staro nepisano pravilo da južnoameričke reprezentacije u Evropi teško dolaze do titule, ali i obratno. U finalu je naletela na fantastičnu Zapadnu Nemačku koja je želela osvetu za poraz od pre četiri godine u finalu Mondijala u Meksiku. Kao što se može videti iz samo ovog primera, i ne čudi otkud u taboru “pancera” i “gaučosa” i danas ovoliko naboja i varnica, budući da njihovo rivalstvo traje maltene koliko i Svetska prvenstva.

Ni Nemci, kao ni Argentinci, nisu u Italiji pružali bog zna kakve partije, ali koja reprezentacija pa jeste? Za ovaj Mundijal se i danas kaže da je bio odigravan “bez igre”, odnosno da su mnoge reprezentacije do završnice došle čekajući greške protivnika i poklone sudija.

Nemačku je predvodio neponovljivi kapiten Lotar Mateus koji je u karijeri odigrao 150 utakmica za državni tim, postigavši 23 gola. Od toga je četiri puta tresao mreže protivničkih golmana u Italiji. Mateus je igrao na čak pet Mondijala (1982, 1986, 1990, 1994, 1998) i drži rekord u broju nastupa na SP - 25. Snažni, brzonogi i vrlo inteligentni Nemac je 1990. proglašen najboljim igračem sveta, što je godinu dana kasnije i FIFA zvanično potvrdila. Pele ga je svrstao među 125 najboljih igrača svih vremena, dok ga je Maradona pohvalio izjavom da je “najbolji protivnik koga je ikada imao na terenu”.

Osim što ljude zaboli glava na sam pogled na brojke u Mateusovoj reprezentativnoj karijeri, kako bi tek reagovali kada bi videli da je 162 utakmice odigrao za Borusiju iz Menhengladbaha, 302 za Bajern, 115 za Inter i 15 za Metrostarse? Ovdašnjim ljubiteljima fudbala približio se vodeći kao trener beogradski Partizan, sa kojim je ušao i u Ligu šampiona.

Mateus je kao kapiten bio deo tima koji je u finalu SP u Italiji pobedio Argentinu sa 1:0. Kao i pre četiri godine, i tada su bili u grupi D, ali je umesto Srbije protivnik bila Jugoslavija, kao i Kolumbija i Ujedinjeni Arapski Emirati. Pohod ka tituli su najavili u uvodnom meču sa izabranicima Ivice Osima koje su glatko porazili sa 4:1. Još ubedljivije (5:1) su dobili Emirate, da bi u poslednjem duelu grupe sa Kolumbijcima odigrali 1:1.

Zapadna Nemačka je u osmini finala imala vrlo jaku Holandiju koju je uz mnogo muka sa 2:1 poslala kući. Na tom meču su posle obostranog pljuvanja isključeni Rudi Feler i Frank Rajkard, a golove su postigli Jirgen Klinsman i Andreas Breme. U četvrtfinalu su golom Mateusa sa bele tačke pobedili Čehoslovačku, koju je predvodio sjajni Tomaš Skuhravi (pet golova na SP ’90).

Učešće u polufinalu donelo im je pakleni susret sa Engleskom koji su rešili u svoju korist tek posle penala, budući da je najpre bilo 1:1. A onda je došlo do reprize finala iz Meksiko Sitija 1986. Ovog puta su uloge bile promenjene. Nemci su ušli u meč odluke u najjačem sastavu – Ilgner, Augentaler, Bertold, Buhvald, Koler, Breme, Litbarski, Mateus, Klinsman, Hesler i Feler.

Argentinci nisu mogli da računaju na najbolji tim, jer su u međuvremenu pojedinci kažnjavani zbog kartona, pa su na teren istrčali u sastavu Goikočea, Ruđeri, Simon, Serizuela, Bazualdo, Troljo, Lorenco, Sensini, Buručaga, Dezoti i Maradona.

Nemci su primenili nikad lukaviju taktiku vrebanja, čekanja i čikanja protivnika, što im se isplatilo u 83. minutu kada je Nestor Sensini srušio Felera a sudija Edgardo Kodesal iz Meksika pokazao na belu tačku.

Breme je golom iz sumnjivog penala doveo “pancere” do trona. Argetinci sa devetoricom fudbalera na terenu ništa nisu mogli da učine, i Nemačka im se tako osvetila za Meksiko.

Treći uzastopni nastup u finalu Nemci su napokon uspeli da okončaju trećom titulom, čime su u tom trenutku stali uz rame Italijanima i Brazilcima. Bez obzira na to što su im mnogi zamerali da su do titule došli preko slobodnjaka i penala, niko nije mogao da ospori činjenicu da je njihova reprezentacija bila najjača na Mundijalu u Italiji, a neka imena koja su je tada činila, pamtiće se večno. Uostalom, Ilgner, Augentaler, Bertold, Buhvald, Koler, Breme, Litbarski, Mateus, Klinsman, Hesler, Feler. Sasvim dovoljno za jednu priču... za sva vremena. Zar ne?