Легенда дана: Роберто Бађо

У финалу Светског првенства у САД 1994. године промашио је пенал против Бразила, због чега Италија није освојила наслов првака света. Међутим, једном од најбољих италијанских фудбалера свих времена Роберту Бађу народ је то ипак опростио иако су тада плакали и он и они. Зашто је „мали Буда“ толико био омиљен у народу?

Роберто Бађо (43) током деведесетих година био међу технички најнадаренијим и најпопуларнијим играчима у свету. Нема ко није волео да гледа утакмице у којима је он играо.

Бађо је први пут запажен у Вићенци 1982. а три године касније прелази у Фјорентину, где је стекао култни статус међу навијачима и зато и данас кад сврати у Тоскану, људи му се клањању. Први лигашки гол је постигао 10. маја 1987. против Наполија и то онда када су домаћи славили прву титулу у историји клуба.

Године 1990. продат је Јувентусу за 12 милиона евра, што је тада био светски рекорд за трансфер једног играча. Навијачи су били толико гневни одласком Бађа да су демолирали град (повређено је педесет људи) а фудбалер познат под надимком „мали Буда“ морао је јавно да им се извини и каже да је „био приморан да прихвати трансфер“.

Три лета касније, са Јувентусом је учествовао у освајању Купа УЕФА, а у финалу је постигао један од три гола. Захваљујући његовим перформансама те године добио је обе награде, Златну лопту и награду Најбољи фудбалер године. Председник Милана Силвио Берлускони обожавао га је и искористио је тренутак преусмеравања пажње Јувентуса на тада младог талента Алесандра Дел Пјера, па га је брже-боље купио. Године 1997. прелази у Болоњу где доживљава препород клупске каријере и 22 постигнута гола за свој тим отварају му врата „азура“ и он одлази на СП у Француску.

После Мундијала потписао је уговор са Интером што се испоставило као велика грешка јер га тадашњи тренер Марчело Липи није волео и стално га је држао на клупи. Он 2002. одлази у Брешу. На старту сезоне 2001/02., постигао је осам голова у девет утакмица. Нажалост, током те сезоне, је поцепао предњи лигамент и менискус у левом колену. Упркос ове озбиљне повреде, вратио се три утакмице пре краја сезоне, опоравивши се за само 76 дана. У његовој првој утакмици након повратка, постигао је два гола против свог бившег клуба Фиорентине, први од та два је постигао након само два минута игре.

Селектор Италије Ђовани Трапатони није повео Бађа у Кореју и Јапан, сматрајући да се није у потпуности оправио од повреде. Навијачи и стручњаци су критиковали изостанак Бађа, и Италија је без Бађове помоћи испала пре него што је стигла и до четвртфинала, не успевши да испуни очекивања.

Бађо је наставио да игра у Бреши све до одласка у пензију 2004. Своју последњу утакмицу је одиграо 16. маја 2004. на Сан Сиру против Милана. У 88. минуту, Брешин тренер Ђјани де Бјаси је заменио Бађа тако да би могао добити аплауз који заслужује. 80.000 присутних на Сан Сиру дали су му стајаће овације. Завршио је каријеру са 205 голова у Серији А, што га чини петим најбољим стрелцем свих времена.

За репрезентацију је постигао 27 голова у 56 наступа. Једини је италијански играч који је постигао голове на три Светска првенства, са укупно девет голова на Светским првенствима ставља се заједно са Кристијаном Вијеријем и Паолом Росијем као један од најбољих Италијанских стрелаца на Светским првенствима.
Иако га је Италија одувек обожавала, чини се да у националном тиму никада није добио толико пажње и простора колико је заслуживао. Осим СП у Америци, где је водио „азуре“ до финала, на Мундијалу у Француској, Ћесаре Малдини је константно форсирао тада очајног Дел Пјера, иако је Бађо, кад год би улазио у игру, подизао екипу.

Касније се Малдини извинио Бађу уз тврдњу да није био „свестан“ његове праве форме.

Пеле је именовао Бађа као једног од 125 највећих живих фудбалера у његовој ФИФА листи из 2004. године.