Ко је успешнији - играчи или селектори?

Светско фудбалско првенство увелико траје, а ових дана требало би да добијемо све чланове осмине финала.

Фудбал 24.06.2014 | 09:40

Током првих десет дана Мундијала виђено је много изненађења, занимљивих података, као и бројних рекорда који су оборени.

Многи играчи већ су оставили одличан утисак иако није завршена ни групна фаза, а поред њих истакли су се и неки тренери.

Многи од тих селектора раније су били велики фудбалери који су правили феноменалне резултате на светским првенствима. Ово је прича о играчима-селекторима, фудбалерима који су успешно носили државни дрес, а онда са истим успехом наставили као селектори.

САД игра одлично у Бразилу и на прагу је пласмана у осмину финала, али мало људи зна да је њихов селектор Јирген Клинсман најуспешнији у категорији играч-селектор. Клинсман је био важан шраф у репрезентацији Немачке која је освојила ’Богињу’ 1990. године у Италији.

Немци су у финалу савладали Италију резултатом 1:0, а Клинсман је директно заслужан за искључење Педра Монсона. Он је тај турнир завршио са три постигнута гола и титулом једног од хероја нације. Две године касније нашао се у финалу Европског првенства, да би 1996. био део шампионске екипе.

По завршетку играчке каријере прешао је у тренерске воде, а 2004. године постављен је за селектора националног тима Немачке. О тренутка када је сео на клупу ’панцера’ јавност га је критиковала, али је он свима одговорио наступом на Мундијалу у родној земљи, где је репрезентацију водио до бронзане медаље.

Када се спомињу успеси са репрезентацијом, прва асоцијација најчешће је селектор Шпаније Висенте дел Боске. Шпанци су везали три велика такмичења на којима су победили (два Европска и једно Светско првенство), али су на овом доживели потпуни дебакл и испали после два меча.

Ипак, Дел Боске ће остати упамћен као један од најбољих селектора у историји, али као играч није имао много успеха са репрезентацијом. Био је у тиму ’фурије’ која је на ЕП у Италији такмичење завршила у групи.

Дефинитивно нама најближи селектори са овог Мундијала који су учествовали као играчи су Нико Ковач, Вахид Халилхоџић и Сафет Сушић. Ковач је на клупи ‘коцкастих’ наследио Штимца и ово му је први озбиљнији посао у каријери. Он је од 1996. до 2008. био члан националног тима и капитен, а учествовао је на два Светска и два Европска првенства.

Халилхоџић је у недељу водио Алжир до историјске победе, а за селекцију Југославије дебитовао је на Европском првенству у нашој бившој земљи 1976. Шест година касније уписао је укупно 60 минута на Мундијалу у Шпанији, када је селектор био Миљан Миљанић.

Миљанић је у шпицу напада преферирао Сафета Сушића који који је одиграо 54 утакмице и постигао 21 гол у каријери. Последњи је постигао на првом мечу Мундијала у Италији ’90, против Уједињених Арапских Емирата. Пре тога био је део ЕУРО1984 и СП две године раније. ‘Папе’ је успео да Босну и Херцеговину први пут одведе на највеће фудбалско такмичење, али више од наступа у првој рунди нису могли.

Много успешнији од њега за сада је Дидије Дешам, човек који води Француску која има можда и најубедљивији старт Мундијала у Бразилу.

Дешам је био део златне генерације ’98 којој је Зидан баш у Француској донео пехар најбољег на свету. Одиграо је чак 103 утакмице за ‘петлове’ и учествовао на сваком великом такмичењу у последњој деценији XX века.

Његов саиграч у то време био је садашњи селектор Обале Слоноваче Сабри Ламуши, али је отпао са ширег списка управо пред СП у Француској.

У то време међу истакнутијим европским фудбалерима био је Марк Вилмотс, који сада води можда и најталентованију белгијску генерацију. Вилмотс може да се похвали да је играо на чак четири Светска првенства, а са пет постигнутих голова најбољи је стрелац своје земље.

Када је селектор Белгије завршавао, његов колега са клупе Португала био је у зениту каријере. Пауло Бенто, који неће по добром памтити турнир у Бразилу, био је у Јапану и Јужној Кореји, против које је одиграо последњу утакмицу у националном дресу.

Тада је од њега бољи био Хонг Мјунг-Бо, херој Јужне Кореје и трећи најбољи играч на том првенству. Садашњем селектору Корејаца то је било четврто узастопно СП, а у четвртфиналу постигао је одлучујући пенал после ремија са Шпанијом, којим је својој земљи донео највећи интернационални успех. Каријеру је завршио после 135 наступа по чему је убедљиво на првом месту вечне листе стрелаца.

Нема добрих играча само у Европи и Јужној Америци, већ и у другим деловима света. Стивен Кеши који је на кормилу Нигерије био је капитен своје селекције у златно доба, у првој половини деведесетих. Био на Мундијалу у САД, освојио Куп афричких нација, а исто урадио и као селектор почетком 2013, чиме се уписао у историју националног фудбала. Акваси Апија (Гана) девет година је са траком предводио ‘црне звезде’, али никада нису успели да прођу квалификације.

Ангелос Постекоглу није играо за Аустралију на првенствима света, баш као ни тренери који воде Аргентину и Мексико – Алехандро Сабеља, односно Мигел Ерера(обојица играла Копа Америку).

Садашњи селектор 'елфа' Јоаким Лев достигао је само до младе репрезентације, али је зато Фабио Капело погодио мрежу Пољске ’74 у Западној Немачкој.

Многи селектори бавили су се раније фудбалом, али нису имали прилике за репрезентативне успехе. Међу њима су Луис Фелипе Сколари (Бразил), Луј Ван Гал (Холандија), Волкер Финке (Камерун), Чезаре Прандели (Италија, играо Серију А), Карлос Кеирош познатији као теоретичар фудбала (Иран), Рој Хоџсон (Енглеска), Хосе Пекерман (Колумбија), Луис Фернандо Суарес (Хондурас), Отмар Хицфилд (Швајцарска), Оскар Табарес (Уругвај), Фернандо Сантос (Грчка) и Хорхе Сампаоли (Чиле).

Има и оних који су одлични тренери и поред тога што се нису активно бавили фудбалом, а најзвучнији међу њима је Алберто Закерони, предводник Јапана. Поред Закеронија, од селектора који се налазе у Бразилу у ову групу могу се сврстати Еквадорац Реиналдо Руеда и Хорхе Луис Пинто који води Костарику.