Зашто и да ли је Џаја морао отићи?

Потписивањем давно ковертиране оставке Џајић ће остати упамћен као председник који је шампионски пехар вратио у Љутице Богдана, али и као предводник Управе која је добила шамарчину из Ниона, толико јако да ће оборити клуб који је већ на коленима.

Фудбал 20.06.2014 | 12:45

Нико тако прецизно не зна да "затвори" круг једне каријере као невидљиви прст фудбалске судбине. Беше то мај 1963.године, када је легендарни генерални секретар Црвене звезде доктор Аца Обрадовић – за млађе треба рећи да је поменути функционер био Владимир Цветковић много пре Владимира Цветковића – у просторијама ФС Београда сачекао тада 17-годишњег суперталентованог омладинца црвено-белих Драгана Џајића.

"Као данас се сећам. Онако маркантан, с лулом у устима, чекао је да дођем да потпишем први професионални уговор са Звездом. Само је тихо, кроз осмех, изустио - ако смо дотле дошли да нас ти, такав мршавко што личиш на грисину, спасаваш, онда тешко нама", присетио се не тако давно Драган Џајић речи једног од фудбалских очева (први је, наравно, Миљан Миљанић).

Испада дакле да је трећој Звездиној звезди, икони клуба и навијача, пут у фудбалско сазвежђе омогућио један, а на силазак с велике сцене утицао други генерални секретар – Миодраг Зечевић. То помињање у истој реченици Аце Обрадовића и Миодрага Зечевића, макар у обичном новинарском тексту, довољно говори колико је Црвена звезда успела да девалвира најважније функције у клубу. Међутим, то је нека сасвим друга тема...

Срж је да се овог лета завршава једна велика функционерска каријера која се само наслонила на играчу и која је од Драгана Џајића заувек направила персонификацију славних дана на Маракани. Потписивањем давно ковертиране оставке Џајић ће остати упамћен као председник који је шампионски пехар вратио у Љутице Богдана, али и као предводник управе која је добила шамарчину из Ниона, толико јако да ће оборити клуб који је већ на коленима. Суштински, за ових 18 последњих месеци у Црвеној звезди Драган Џајић је направио само једну велику грешку – што се пупчаном врпцом везао за Миодрага Зечевића. Генералног секретара о чијим "достигућима" су у време доколице, уз јак осмех, причали сви запослени у клубу и играчи.

"Да ли ви знате каквог ми генералног секретара имамо? Он би у првој мењачници за сто евра добио три хиљаде динара и не би се бунио", шалио се с представницима медија један од најискуснијих првотимаца Црвене звезде.

Сад већ бившем председнику нико, чак ни највећи опоненти, не могу да узму минули рад, тих 37 трофеја које је освојио као играч и функционер у Црвеној звезди, гомилу играча који су стасали испод његовог српа и наковња. Међутим, одлуком да истраје на Зечевићу, оперативно скоро па неупотребљивом генералном секретару, Џајић је дао повода онима који никада нису мирисали његов лик и дело. Дао им је адут да пласирају тезу о томе како је Џајић фудбалски председник из прошлог века, онај који је био јагода на торти управа, састављених углавном од утицајних људи у епохи другачијих режима.

Имао је Џајић легитимно право да највише поверења има у Зечевићу, човека који му је по сопственом призању много помогао током судског процеса, али је морао да саслуша хорске савете да ће га он пре или касније коштати председничке главе. Одбијао је да погледа истини у очи, мада му је Роберт Просинечки још пре годину дана онако шеретски скренуо пажњу да неће Звезда порасти само због тога што је он у председничкој фотељи:

"Није Џаја мађионичар да махне штапићем и да сви проблеми нестану. Мораће да има праве сараднике", напоменуо је Роби.

Ту долазимо до другог кључног проблема. Чак су и лаици закључили да Џајић просто није "из истог филма" с тројицом потпредседника, да међу њима влада цивилизацијска разлика. Било је то јасно и после оне новембарске ноћи 2012. године када је у поноћ у Љутице Богдана стигла нова управа. На папиру је то био управљачки "дрим–тим", а у пракси двоглава или троглава аждаја (толико је било струја у клубу), која је почела да једе углед најбољем играчу и историји нашег фудбала. Његова енергија почела је да слаби услед унутар клупске борбе, туче с Небојшом Човићем, реза у клубу који је као председник морао да направи. До те мере да је у последње време Џајић изгледао некако уморно, потиштено, без препознатљивог осмеха који га је красио у неформалним разговорима, понекад и љуто, тражећи без преке потребе кривца за Звездине проблеме на другој страни. Као да је схватио да су му у симултаној борби с великим проблемима везане руке, и да просто нема могућност да повуче било какав потез. Одлука УЕФА била је само последњи ударац:

"Ако будем отишао одавде сигурно нећу плакати. Хоћу само да помогнем, али лакше би ми било без 5.000 проблема", изустио је на једној од последњих конференција за штампу Драган Џајић.

Чињеница је да је Џајић својим присуством дао легитимитет остатку управе која би без њега била окарактерисана као недостојна присуства у Љутице Богдана. Али морао је раније да у свом деловању јасно и гласно дефинише своја права и обавезе: или да каже како је он све и свја у Црвеној звезди, или да шапатом констатује како има само протоколарну функцију. Овако, био је само део теоретски добро склопљено политичко-спортског микса, који просто није могао да издржи заједно. Као што ни примера ради не би могли да функционишу заједно покојни совјетски велики тренер Валери Лобановски и Жозе Мурињо. То је та цивилизацијска разлика коју Џајић није препознао.

Елем, Џајић није могао да преко језика претури реченицу "како ова Звезда није она из његових ранијих мандата". Некада се, без преке потребе, хвалио племићким пореклом клуба (као што је у једној анализи написао колега Дејан Станковић), можда се бојећи да навијачима саопшти горку истину – да је Црвена звезда пред колапсом. Сага или мит о Драгану Џајићу требало би ускоро да добије нови чин. Ако има мало памети у разним моћним кабинетима у нашој земљи, некада убојито лево крило морало би да буде промовисано у почасног председника Црвене звезде. Биће то доказ да су и Љутице Богдана почели да мењају ту туробну навику да живим легендама клуба уместо заслуга сабирају грехе. Наравно, Џајић није безгрешан, али је у функционерску пензију заслужио да оде, уз све почасти, црвен тепих и отворена врата на Маракани кад год буде осетио потребу да дође. Просто да буде Звездина верзија Франца Бекенбауера... Ту могућност у првом додиру с Мараканом осетио је Звездан Терзић.

"Веома сам тужан што долазим у клуб у дану када мој идол из детињства одлази из Звезде. Имао сам дуг разговор са Џајићем, надам се да ће остати у клубу као саветник", рекао је нови генерални секретар Звезде.

Када атмосфера катаклизме, изазвана протеривањем из Европе и општим расулом, нестане из Љутице Богдана остаће записано да је Драган Џајић био један од одговорних за не добијање лиценце, да је преседавао управом дисонентних тонова, да је из непосредне близине гледао како играч купује лопте за тренинг, да је кроз прсте обе шаке посматрао рад Миодрага Зечевића, да није узео корбач у руке како би показао да је он ту једини био део велике Црвене звезде. Међутим, говор бројки ће бити неумољив: Џајић је Црвеној звезде донео 37 трофеја, одиграо 615 утакмица, и створио рационални или ирационално размишљање навијача да клуб са и без њега просто није и не може да буде исти.

Да ли је то тачно показаће време пред нама, али Звезда, односно потпредседници који су желели већа овлашћења морају да се припреме за живот без Драгана Џајића... Па како им буде... Посебно јер ће Џајина силуета још дуго кружити у Улици Љутице Богдана. Увек ће се правити компрације са Џајиним временом, апострофираће се да је он био један од архитеката Звездиног великог тима, те да је после шест сезона вратио титулу на Маракану.

"Ову титулу бих упоредио са трофејом из Барија. Толико смо се сви трудили да дођемо до циља. Сваки дан смо се сусретали с проблемима, али смо успели", рекао је Драган Џајић...