Zašto i da li je Džaja morao otići?

Potpisivanjem davno kovertirane ostavke Džajić će ostati upamćen kao predsednik koji je šampionski pehar vratio u Ljutice Bogdana, ali i kao predvodnik Uprave koja je dobila šamarčinu iz Niona, toliko jako da će oboriti klub koji je već na kolenima.

Fudbal 20.06.2014 | 12:45

Niko tako precizno ne zna da "zatvori" krug jedne karijere kao nevidljivi prst fudbalske sudbine. Beše to maj 1963.godine, kada je legendarni generalni sekretar Crvene zvezde doktor Aca Obradović – za mlađe treba reći da je pomenuti funkcioner bio Vladimir Cvetković mnogo pre Vladimira Cvetkovića – u prostorijama FS Beograda sačekao tada 17-godišnjeg supertalentovanog omladinca crveno-belih Dragana Džajića.

"Kao danas se sećam. Onako markantan, s lulom u ustima, čekao je da dođem da potpišem prvi profesionalni ugovor sa Zvezdom. Samo je tiho, kroz osmeh, izustio - ako smo dotle došli da nas ti, takav mršavko što ličiš na grisinu, spasavaš, onda teško nama", prisetio se ne tako davno Dragan Džajić reči jednog od fudbalskih očeva (prvi je, naravno, Miljan Miljanić).

Ispada dakle da je trećoj Zvezdinoj zvezdi, ikoni kluba i navijača, put u fudbalsko sazvežđe omogućio jedan, a na silazak s velike scene uticao drugi generalni sekretar – Miodrag Zečević. To pominjanje u istoj rečenici Ace Obradovića i Miodraga Zečevića, makar u običnom novinarskom tekstu, dovoljno govori koliko je Crvena zvezda uspela da devalvira najvažnije funkcije u klubu. Međutim, to je neka sasvim druga tema...

Srž je da se ovog leta završava jedna velika funkcionerska karijera koja se samo naslonila na igraču i koja je od Dragana Džajića zauvek napravila personifikaciju slavnih dana na Marakani. Potpisivanjem davno kovertirane ostavke Džajić će ostati upamćen kao predsednik koji je šampionski pehar vratio u Ljutice Bogdana, ali i kao predvodnik uprave koja je dobila šamarčinu iz Niona, toliko jako da će oboriti klub koji je već na kolenima. Suštinski, za ovih 18 poslednjih meseci u Crvenoj zvezdi Dragan Džajić je napravio samo jednu veliku grešku – što se pupčanom vrpcom vezao za Miodraga Zečevića. Generalnog sekretara o čijim "dostigućima" su u vreme dokolice, uz jak osmeh, pričali svi zaposleni u klubu i igrači.

"Da li vi znate kakvog mi generalnog sekretara imamo? On bi u prvoj menjačnici za sto evra dobio tri hiljade dinara i ne bi se bunio", šalio se s predstavnicima medija jedan od najiskusnijih prvotimaca Crvene zvezde.

Sad već bivšem predsedniku niko, čak ni najveći oponenti, ne mogu da uzmu minuli rad, tih 37 trofeja koje je osvojio kao igrač i funkcioner u Crvenoj zvezdi, gomilu igrača koji su stasali ispod njegovog srpa i nakovnja. Međutim, odlukom da istraje na Zečeviću, operativno skoro pa neupotrebljivom generalnom sekretaru, Džajić je dao povoda onima koji nikada nisu mirisali njegov lik i delo. Dao im je adut da plasiraju tezu o tome kako je Džajić fudbalski predsednik iz prošlog veka, onaj koji je bio jagoda na torti uprava, sastavljenih uglavnom od uticajnih ljudi u epohi drugačijih režima.

Imao je Džajić legitimno pravo da najviše poverenja ima u Zečeviću, čoveka koji mu je po sopstvenom prizanju mnogo pomogao tokom sudskog procesa, ali je morao da sasluša horske savete da će ga on pre ili kasnije koštati predsedničke glave. Odbijao je da pogleda istini u oči, mada mu je Robert Prosinečki još pre godinu dana onako šeretski skrenuo pažnju da neće Zvezda porasti samo zbog toga što je on u predsedničkoj fotelji:

"Nije Džaja mađioničar da mahne štapićem i da svi problemi nestanu. Moraće da ima prave saradnike", napomenuo je Robi.

Tu dolazimo do drugog ključnog problema. Čak su i laici zaključili da Džajić prosto nije "iz istog filma" s trojicom potpredsednika, da među njima vlada civilizacijska razlika. Bilo je to jasno i posle one novembarske noći 2012. godine kada je u ponoć u Ljutice Bogdana stigla nova uprava. Na papiru je to bio upravljački "drim–tim", a u praksi dvoglava ili troglava aždaja (toliko je bilo struja u klubu), koja je počela da jede ugled najboljem igraču i istoriji našeg fudbala. Njegova energija počela je da slabi usled unutar klupske borbe, tuče s Nebojšom Čovićem, reza u klubu koji je kao predsednik morao da napravi. Do te mere da je u poslednje vreme Džajić izgledao nekako umorno, potišteno, bez prepoznatljivog osmeha koji ga je krasio u neformalnim razgovorima, ponekad i ljuto, tražeći bez preke potrebe krivca za Zvezdine probleme na drugoj strani. Kao da je shvatio da su mu u simultanoj borbi s velikim problemima vezane ruke, i da prosto nema mogućnost da povuče bilo kakav potez. Odluka UEFA bila je samo poslednji udarac:

"Ako budem otišao odavde sigurno neću plakati. Hoću samo da pomognem, ali lakše bi mi bilo bez 5.000 problema", izustio je na jednoj od poslednjih konferencija za štampu Dragan Džajić.

Činjenica je da je Džajić svojim prisustvom dao legitimitet ostatku uprave koja bi bez njega bila okarakterisana kao nedostojna prisustva u Ljutice Bogdana. Ali morao je ranije da u svom delovanju jasno i glasno definiše svoja prava i obaveze: ili da kaže kako je on sve i svja u Crvenoj zvezdi, ili da šapatom konstatuje kako ima samo protokolarnu funkciju. Ovako, bio je samo deo teoretski dobro sklopljeno političko-sportskog miksa, koji prosto nije mogao da izdrži zajedno. Kao što ni primera radi ne bi mogli da funkcionišu zajedno pokojni sovjetski veliki trener Valeri Lobanovski i Žoze Murinjo. To je ta civilizacijska razlika koju Džajić nije prepoznao.

Elem, Džajić nije mogao da preko jezika preturi rečenicu "kako ova Zvezda nije ona iz njegovih ranijih mandata". Nekada se, bez preke potrebe, hvalio plemićkim poreklom kluba (kao što je u jednoj analizi napisao kolega Dejan Stanković), možda se bojeći da navijačima saopšti gorku istinu – da je Crvena zvezda pred kolapsom. Saga ili mit o Draganu Džajiću trebalo bi uskoro da dobije novi čin. Ako ima malo pameti u raznim moćnim kabinetima u našoj zemlji, nekada ubojito levo krilo moralo bi da bude promovisano u počasnog predsednika Crvene zvezde. Biće to dokaz da su i Ljutice Bogdana počeli da menjaju tu turobnu naviku da živim legendama kluba umesto zasluga sabiraju grehe. Naravno, Džajić nije bezgrešan, ali je u funkcionersku penziju zaslužio da ode, uz sve počasti, crven tepih i otvorena vrata na Marakani kad god bude osetio potrebu da dođe. Prosto da bude Zvezdina verzija Franca Bekenbauera... Tu mogućnost u prvom dodiru s Marakanom osetio je Zvezdan Terzić.

"Veoma sam tužan što dolazim u klub u danu kada moj idol iz detinjstva odlazi iz Zvezde. Imao sam dug razgovor sa Džajićem, nadam se da će ostati u klubu kao savetnik", rekao je novi generalni sekretar Zvezde.

Kada atmosfera kataklizme, izazvana proterivanjem iz Evrope i opštim rasulom, nestane iz Ljutice Bogdana ostaće zapisano da je Dragan Džajić bio jedan od odgovornih za ne dobijanje licence, da je presedavao upravom disonentnih tonova, da je iz neposredne blizine gledao kako igrač kupuje lopte za trening, da je kroz prste obe šake posmatrao rad Miodraga Zečevića, da nije uzeo korbač u ruke kako bi pokazao da je on tu jedini bio deo velike Crvene zvezde. Međutim, govor brojki će biti neumoljiv: Džajić je Crvenoj zvezde doneo 37 trofeja, odigrao 615 utakmica, i stvorio racionalni ili iracionalno razmišljanje navijača da klub sa i bez njega prosto nije i ne može da bude isti.

Da li je to tačno pokazaće vreme pred nama, ali Zvezda, odnosno potpredsednici koji su želeli veća ovlašćenja moraju da se pripreme za život bez Dragana Džajića... Pa kako im bude... Posebno jer će Džajina silueta još dugo kružiti u Ulici Ljutice Bogdana. Uvek će se praviti kompracije sa Džajinim vremenom, apostrofiraće se da je on bio jedan od arhitekata Zvezdinog velikog tima, te da je posle šest sezona vratio titulu na Marakanu.

"Ovu titulu bih uporedio sa trofejom iz Barija. Toliko smo se svi trudili da dođemo do cilja. Svaki dan smo se susretali s problemima, ali smo uspeli", rekao je Dragan Džajić...