Легенда дана - Бора Милутиновић

Српски стручњак Велибор Бора Милутиновиц ушао је у историју Светских првенстава као једини селектор који је предводио пет различитих земаља на завршним турнирима.

Милутиновић је 1986. предводио Мексико, а затим и Костарику, САД, Нигерију и Кину.
Његовом подвигу ће ретко који селектор осим Карлоса Алберта Пареире (такође водио пет репрезентација) у будућности моћи и да приђе, а камоли да постави "нови рекорд".

За Милутиновића други стручњаци кажу да је уникат, да је прича за себе и ненадмашан стратег, психолог и велики пријатељ свим играчима које води, због чега га фудбалски савези третирају као "суво злато".

Након што је од 1977. до 1981. водио мексички Пумас (УНАМ), прихватио је позив тамошњег фудбалског савеза да преузме национални тим. У Мексику је после вођења тима до четвртфинала постао жива легенда а нема већег града у којем нема своју улицу.

Слично признање доживео је и четири године касније у Костарици и Сан Хозеу, док је у Кини добио и споменик!

Мексико га је заволео више од било ког другог странца после чувене приче како је мотивисао фудбалере пред меч четвртфинала са Немачком. Бора је "наредио" новинарима и фотографима да обиђу најближу родбину свих фудбалера из репрезентације, и да им они преко медија пруже подршку и опусте их пред меч века.

Пре меча са Немцима, Милутиновић је у свлачионици упалио ТВ и пустио играчима снимке изјава њихових породица. Сви су, укључујући легенде Уга Санчеза и Хавијера Агиреа (селектор на СП 2010) били потрешени до суза и адреналин им је толико скочио да су изгарали на терену до пенала. Срећа, ипак, није била њиховој страни и Мексиканци су испали.

Четири године касније водио је Костарику у Италији '90. Нико овој репрезентацији није давао шансе да могу до друге рунде, а они су предвођени Харом, Медфордом и Гомезом послушали све захтеве Милутиновића и дошли до осмине финала.

Српски стручњак је пред Мундијал 1994. у САД пожелео да поново буде присутан па је прихватио позив Фудбалског савеза САД да преузме репрезентацију. То је била она чувена екипа у којој је на голу био Тони Меола, у одбрани косати гитариста Алекси Лалас, на средини терена Таб Рамос, Џо Макс Мур и Коби Џонс, а у нападу Ерик Виналда.

Понешени френетичним навијачима са трибина и уз усађену жељу за тријумфом, Американци и Бора Милутиновић су се пласирали у осмину финала први пут после 1930. године.

Следећи задатак му је био како да "укроти" "супер-орлове" пред Мундијал у Француској 1998. године. Нигерија је желела да понови одличне партије са претходног СП, што им је и пошло за руком.

У групи су победили Шпанију и Бугарску а изгубили од Парагваја, али највећи подвиг Бора је остварио смиривањем незгодних карактера звезда попут Сандеја Олисеха, Тариба Веста, Финиди Џорџа, Рашидија Јекинија и Џеј-Џеј Окоче. Нигеријци су стали у осмини финала а у њиховој јавности је Милутиновић по први пут наишао и на незаслужене критике.

После Нигерије је отпутовао на други крај света, у далеки Пекинг, где је као и у Мексику, третиран као божанство. Милутиновић је у Кини више радио на имиџу репрезентације у јавности, и на манирима које су фудбалери морали да имају пред одлазак на највећи планетарни фудбалски догађај. Тако су Кинези од Боре учили како да се сликају, смеју, како да певају химну, да буду јединствени, дисциплиновани и како да се опходе према новинарима у Јапану и Јужној Кореји 2002. године.

Све то је Милутиновић брижљиво снимао камером, од које се није одвајао.
И поред тога што је Кина на том Мундијалу испала у првом кругу без иједног постигнутог гола, Бора је добио споменик.

И за следеће Светско првенство је Милутиновић имао неколико понуда, али ниједну није прихватио. Могао је да 2006. преузме селекцију Србије и Црне Горе али је, како се прича, одбио ту могућност када му је наводно понуђено, за селекторске услове срамотних 100.000 долара.

Као да се ту разочарао у реално стање ствари на Балкану, почео је да се повлачи из света фудбала, мада из њега никада није изашао.

До дана данашњег је остао икона међу селекторима, један од највећих које је свет икада имао.