Ваучеризација: Нова превара режима

Режим је током потопа показао потпуну неспособност и некомпетентност, а након поплава те двије карактеристике отуђене групе грађана, која је узурпирала власт, додатно су подвучене. Посебно да идејама о начину помоћи потопљенима, које су, мање више, шарене лаже и у великој мјери неизводљиве. Али, битно је да се прича, прича, прича...

Република Српска 13.06.2014 | 20:24

Тако је Милорад Додик испалио причу о ваучеру по глави потопљеног, као једнократну помоћ страдалима, иако је та прича потпуно несмислена. Типично за Додика.

„Имајући у виду потребу брзог реаговања, неће се чекати обезбјеђивање средстава Фонда. Влада ће емитовати ваучер који ће бити дозначен свим породицама чији су стамбени објекти страдали у поплавама. Тим ваучером грађани ће моћи да купе оно што им је неопходно , а РепубликаСрпска ће од трговаца да откупи те ваучере у законом предвиђеном року“, Додикова је изјава, коју су пренијели режимски медији.

У ширем смислу ваучер означава неки документ којим се доказује да је одређени износ новца плаћен (нпр. измирена нека обвеза према туристичкој агенцији), али и документ који се издаје умјесто новца, (нпр. фирма може својим запосленима издати лунцхеон воуцхер, којим могу у одређеним угоститељским објектима или продавницама плаћати храну и друге одређене производе).

У ужем смислу у неким земљама, у којима се обављала транзиција државних (друштвених) подузећа у приватна, запосленима и другима, законом одређеним грађанима, издају се ваучери којима они могу купити дионице или удјеле у тим предузећима.

У туризму се ваучер (путни документ, бон) појављује као исправа коју издаје путничка агенција (трасант) којим се она обвезује даваоцу услуга (трасату) да ће платити његове услуге пружене доносиоцу– клијенту агенције (ремитенту). Да би се издао ваучер основ је правни посао (уговор о услугама, уговор о продаји робе, материјала, репроматеријала).

Ваучер није вриједносни папир јер ако се он изгуби, оштети, заборави..., корисник (ремитент) није изгубио право из папира, то јест право на услугу или робу, које се може доказати позивом на главни уговор, увидом у неку од копија ваучера...
Када Додикову идеју о „ваучеру по глави потопљеног“ преведемо на практични ниво, ствари би изгледале на следећи начин:

-Влада РС, односно њена нека институција (трасант), би потписала уговор са даваоцем услуге, односно онима који се баве продајом материјала (трасат), да ће платити материјале или услуге које ће он пружити клијенту (ремитенту), када му клијент донесе писмену исправу, односно ваучер.

Овдје се отварају многа питања:

-Која ће институција испред Републике Српске потписати уговор са даваоцом материјала или услуге?
Буџет то не може, нити буџетски корисници. Буџетски оквири су јасно дефинисани за сваког буџетског корисника. Можда будући Солидарни фонд?!

-Које фирме, објективно, могу да пруже такву врсту материјала и услуге и да ли оне то желе?
Код нас се продајом материјала баве приватне трговачке куће, било стране или домаће. (Једна од њих-ОБИ је поплављен, има огромну штету од два милиона и још не ради).

-Коме је Додик наумио дати ваучере од 5000? Да ли само физичким, или и правним лицима. (За ОБИ се процјенује да има преко два милиона КМ, па је питање шта за њих значи ваучер од 5.000КМ?).

На крају, неко мора да све то плати оном ко је дао материјал или услугу (трасату), а по грубој рачуницит тај износ би био већи од 200 милиона КМ.

Идеја о ваучерима би имала смисла када би са тим новцем покренули производњу и продају у нашим предузећима, на начин да се уговори о продаји материјала и пружање услуга склопе са фирмема које се баве производњом цигле, цријепа, крча, боја, цемента, паркета, врата, прозора...

Највећи дио наведених материјала не производи се у РС, па би се зато морали правити и уговори са фирмама из Србије (цријеп) и Федерације БиХ (цемент, жељезо).

Политика коју Додик води не обећава сретан завршетак ове приче. Затровао је односе са свима и мало ко је спреман изаћи му у сусрет. Није добио никакву помоћ, иако се јавно представља као особа која одлучује о свјетским питањима.

Нема помоћи ни из Русије ни из Израела, ни из Србије, од које је добио обећање да ће „санирати неколико објеката у Шамцу и Добоју“. Притом је заборавио на Бијељину.

Зато је ваучеризација још једна обмана и сипање прашине народу у очи. Све у свему још једна у безброј глупих и неизводљивих идеја вође на одласку.

СлободанВасковицБлог