Прича о Лампарду и "плавој крви"

Челси је пре неколико дана напустио Френк Лампард, после 13 невероватних година у којима је освојио буквално све. Момак којег су у дечачким данима звали Дебељко, предвиђајући му Чемпионшип као играчки „плафон“, тихо и ненаметљиво израстао је у највећег фудбалера у историји тима са Стамфорд Бриџа. Притом, ни немилосрдни енглески таблоиди ниједном нису успели да му пронађу или прикаче ни најмању аферу, а камоли скандал

Фудбал 12.06.2014 | 10:24

Када кажете Јувентус, сетите се Алесандра дел Пјера и његове „љубавне афере“ са Старом торинском дамом. Помислите ли на мадридски Реал, појавиће вам се слика „слепе љубави“ Икера Касиљаса према великом клубу, упркос свим ниским ударцима које је претрпео претходних година. А када вам падне на памет велика емоција, прва асоцијација је Паоло Малдини и његова заклета верност Милану. У Западном Лондону, ту негде дубоко у срцу Стамфорд Бриџа, посебно место има Френк Лампард и њега никада нико неће моћи да заузме.

Челси је после 13 дугих и турбулентних година, препуних тренутака чисте радости и неизмерне туге, изгубио вероватно оно највредније што је икада поседовао. Човека створеног од чистог фудбалског злата, играча који представља оличење конзистентности и професионализма, играча огромне интелигенције и лава који је остављао срце на терену на сваком мечу. Некога ко готово никад није имао дужу паузу због повреде... Аса који је засенио легенде попут Питера Озгуда, Рона Хериса, Питера Бонетија, Џимија Гривса, Ђанфранка Золе, Марсела Десаија, Дидијеа Дрогбе...

"Да сте ме пре 13 година када сам дошао на Стамфорд Бриџ питали да ли ћу толико дуго остати на истом месту, с обзиром на све што сам до тада проживео, не верујем да бих дао позитиван одговор. После свега могу само да се осврнем на све што сам постигао и будем много поносан. Челси је постао важан део мог живота и захвалан сам свима који су ми пружили шансу", рекао је Лампард на растанку.

Није велика тајна да кључ његовог успеха лежи у посвећености, жељи и непоколебљивом духу, као и невероватној играчкој интелигенцији коју је константно испољавао. Лампард је у првих неколико сезона по доласку у клуб деловао као играч ограничених атлетских способности, без изразитих техничких атрибута. Али крвави рад на крају му се исплатио. На тренинзима Челси никада није имао играча за већи пример од Френка Лампарда. Он је уживао у свакој сесији са играчима, тренирао је највише и најјаче од свих. Увек је први долазио у тренинг центар у Кобаму, а последњи напуштао терен. На утакмицама никада није глуматао и варао, нити се расправљао са судијама. Када вратимо филм уназад, невероватно је да је уопште неко сумњао у управу Челсија када је 2001. године потрошила тада огромних 11.000.000 фунти на довођење голобрадог Френка. А супротних примера било је баш много...

Додуше, популарном Френкију су биле потребне две године како би коначно ућуткао критичаре. Имао је на почетку велике успоне и падове, као и промашаје против љутих ривала и није успевао да доминира средином терена како су многи очекивали, али долазак Романа Абрамовича променио је све! Голови из хируршки прецизних шутева одједном су постали његов заштитни знак, а брз и константан напредак од те 2003. био је лако уочљив. Током следећих сезона мрежу је тресао против ривала свих класа – од Блекберна до Барселоне – преко великог броја градова, од Манчестера до Москве. У чак седам од последњих 11 сезона Лампард је успевао да упише 20 и више погодака, а преко 10 у исто толико година. А многи од њих били су од изузетне важности...

Док слободно можемо да кажемо како је Дрогба чувар невероватног рекорда по броју голова у финалима, Лампард је био тај који је Челсију донео прву титулу после 50 година. Његова два поготка против Болтона била су довољна за пехар 2004, а сезону је завршио са 22 лигашка гола. Наравно, памте се и голови из финала ФА купа (Евертон 2009. године) и Лиге шампиона (Москва 2008. године). Један од можда кључних погодака у сезони 2009/2010. постигао је управо Лампард, када је против „свог“ Вест Хема затресао мрежу за коначних 1:1, чиме је клуб оставио четири бода испред осталих на врху. Од тог меча уследио је препород тима који је касније освојио титулу.

Задобио је огромно поштовање фудбалског аудиторијума због голова је постизао у тренуцима када је на његовим леђима лежао огроман притисак. Сетите се само 2008. године! Неколико дана пошто је његова мајка Пет умрла, која га је саветовала да нипошто не напусти Челси, укњижио је чувени пенал у полуфиналу против Ливерпула. Само неколико недеља касније, у финалу Лиге шампиона играном на московском Лужњикију, управо је његов хитац донео изједначење, продужетке и пенале против Јунајтеда. Али ту утакмицу завршио је са губитничком медаљом у рукама, што му се касније вратило вишеструко.

Освојио је три титуле у Премијер лиги, Лигу шампиона, Лигу Европе, четири ФА купа и два Лига купа откад је дебитовао у дресу Плаваца. Против Астон Виле успео је да упише свој 202. и 203. погодак и тако обори рекорд великог Бобија Тамблинга по броју постигнутих голова. Клуб напушта са бројем од 211 прецизно испаљених пројектила, чак четири пута био је најбољи стрелац, а у три наврата и играч сезоне. Имао је прилику да дели свлачионицу с некима од најбољих играча планете и копља укрсти са најснажнијим ривалима... Једноставно – био је оличење ере Романа Абрамовича!

Нажалост, оно што Френк Лампард неће имати јесте прилика да се, како то и доликује, у плавом дресу опрости од клуба и каже „збогом“ верној армији са Стамфорд Бриџа. У последњој лигашкој утакмици на свом терену, против Норича 4. маја, Лампс је стајао испред трибине Метју Хардинг заједно са Ешлијем Колом и Џоном Теријем. Три Енглеза која су дала срце и душу клубу су поздрављени уз огромну дозу емоција од стране навијача, свесних да се крај ближи. Изгубити Ешлија Кола је једна ствар - он је велики победник, који никада не одустаје. Тешко би било одменити и Џона Терија који представља витални део екипе већ годинама уназад. Али остати без Френкија... То је нешто што навијачи и клуб вероватно никада неће моћи да надокнаде.

Лампард из „своје куће“ одлази уздигнуте главе, без трунке кајања због било чега, јер је током година постао један од најутицајнијих и најцењенијих везиста у Европи. Постигао је све, освојио све и направио све оно што је Челси данас. Његову каријеру никада нису пратили скандали и зато ће му се сваки навијач клуба из Западног Лондона поклонити и рећи: „Збогом, мајсторе, и хвала за све!“

Чињеница је једна - где год Лампард оде биће огроман узор другима. Најближи је америчкој МЛС лиги, тачније новооснованом Њујорк Ситију који је спреман да оберучке прихвати легенду, мада ће се клуб званично такмичити тек од марта 2015, па је до тада у опцији позајмица. Челси је заувек изгубио свог доброћудног дива, а неког налик њему ни Романови милиони неће моћи да купе.

Легенда каже да се лета 2004. године, када је први пут упознао Жозеа Муриња, Френк Лампард налазио у хотелу репрезентације Енглеске у Манчестеру, заједно са саиграчима из Челсија Џоном Теријем, Џоом Колом и Вејном Бриџом. Горди Албион се у то време припремао за ЕУРО у Португалији, док је Посебни тек постао шампион Европе са Портом. Био је то почетак лепог пријатељства.

Мурињо је од самог старта приметио да Френк поседује огроман играчки потенцијал који под вођством Клаудија Ранијерија никако није могао да дође до изражаја. Португалац је већ после првог заједничког тренинга успео да убеди Лампарда да је најбољи везиста на свету, а у то време је Лампс стајао раме уз раме са Пирлом, Инијестом, Ћавијем, Џерардом...

Лампард је једном приликом испричао занимљиву анегдоту:
"Стојим под тушем, перем м..а, а он седи поред и каже ми да сам најбољи везиста на свету. Мислим да никада нећу заборавити тај моменат!"

Мурињо је у свом највернијем следбенику пробудио шампионски дух који је потом заразио и комплетан тим, што није био нимало лак посао. Али специјална веза је прорадила и то је био само почетак златних година Плаваца. У три заједничке сезоне, током првог мандата португалског генија, заједно су освојили две Премијер лиге, ФА куп, два Лига купа и Комјунити шилд.

Одлазак Муриња није превише уздрмао Лампарда, остао је веран својој највећој фудбалској љубави чак и када га је његов вођа мамио да пређе у Интер 2009. Трансфер је пропао за длаку, а оно што је превагнуло у корист Плаваца јесте Френкова жеља да испуни дечачки сан и подигне „ушати“ трофеј са Челсијем.

А то је на крају и успео! Мада, прво му је Андре Виљас-Боас од живота направио најгору ноћну мору, јер је током седам месеци Лампард био потпуно игнорисан од стране младог тренера. Ипак, одлазак Португалца подигао је дух у тиму, Роберто ди Матео је преузео кормило, а остало је историја! Сваки навијач Челсија до краја живота памтиће злату минхенску ноћ, када је моћни Бајерн срушен усред његове Алијанц Арене.

Наредне сезоне, под вођством Рафе Бенитеза, највећи од свих Плаваца освојио је свој последњи клупски трофеј - Лигу Европе после тријумфа над Бенфиком на Амстердам Арени.

Као клинац Френк Лампард имао је само једну жељу - да игра за Вест Хем. Једноставно је волео тај клуб. Ипак, највернији навијачи с Аптон Парка нису имали превише вере у 18-годишњака који је тек почео да се пробија у сениорске воде. То се најбоље видело на навијачком скупу давне 1996, када је Лампард је био принуђен да седи у сали и слуша критике навијача.

Они су тада тврдили како Френки није довољно добар и да не би требало да буде у првом тиму, као и да је на платном списку само заслугом менаџера Харија Реднапа (Лампардов ујак) и свог оца Френка Сениора, помоћног тренера. Реднап је ушао у жустру расправу са једним резигнираним човеком којем је, у повишеном тону, рекао следеће:
"Ово вам кажем сада, иако нисам желео да ово истакнем пред Френком – он ће отићи до самог врха! Он поседује све што је потребно да постане врхунски везиста. Његово понашање је првокласно, поседује снагу, игру, уме да асистира и постиже голове".

И није погрешио!

ЛАМПАРД У БРОЈКАМА

3 пута проглашен за играча сезоне у Челсију (2005, 2006, 2010)
11 милиона фунти је за њега Челси платио Вест Хему 2001.
13 трофеја за 13 година је освојио са Челсијем
19. августа 2001. дебитовао у дресу Плаваца (1:1 против Њукасла)
31 број различитих екипа против којих је тресао мрежу
150 једини је везиста који је у Премијер лиги постигао 150 и више голова
164 узастопних утакмица одиграо је после дебија, што је рекорд за везног играча
211 голова је постигао, због чега је најбољи стрелац у историји клуба
648 одиграних мечева за Челси
2005. године нашао се на другој позицији у избору за најбољег играча света (ФИФА Златна лопта). Био је играч сезоне у избору новинара
2008. године изабран је за најбољег везисту Европе