Priča o Lampardu i "plavoj krvi"

Čelsi je pre nekoliko dana napustio Frenk Lampard, posle 13 neverovatnih godina u kojima je osvojio bukvalno sve. Momak kojeg su u dečačkim danima zvali Debeljko, predviđajući mu Čempionšip kao igrački „plafon“, tiho i nenametljivo izrastao je u najvećeg fudbalera u istoriji tima sa Stamford Bridža. Pritom, ni nemilosrdni engleski tabloidi nijednom nisu uspeli da mu pronađu ili prikače ni najmanju aferu, a kamoli skandal

Fudbal 12.06.2014 | 10:24

Kada kažete Juventus, setite se Alesandra del Pjera i njegove „ljubavne afere“ sa Starom torinskom damom. Pomislite li na madridski Real, pojaviće vam se slika „slepe ljubavi“ Ikera Kasiljasa prema velikom klubu, uprkos svim niskim udarcima koje je pretrpeo prethodnih godina. A kada vam padne na pamet velika emocija, prva asocijacija je Paolo Maldini i njegova zakleta vernost Milanu. U Zapadnom Londonu, tu negde duboko u srcu Stamford Bridža, posebno mesto ima Frenk Lampard i njega nikada niko neće moći da zauzme.

Čelsi je posle 13 dugih i turbulentnih godina, prepunih trenutaka čiste radosti i neizmerne tuge, izgubio verovatno ono najvrednije što je ikada posedovao. Čoveka stvorenog od čistog fudbalskog zlata, igrača koji predstavlja oličenje konzistentnosti i profesionalizma, igrača ogromne inteligencije i lava koji je ostavljao srce na terenu na svakom meču. Nekoga ko gotovo nikad nije imao dužu pauzu zbog povrede... Asa koji je zasenio legende poput Pitera Ozguda, Rona Herisa, Pitera Bonetija, Džimija Grivsa, Đanfranka Zole, Marsela Desaija, Didijea Drogbe...

"Da ste me pre 13 godina kada sam došao na Stamford Bridž pitali da li ću toliko dugo ostati na istom mestu, s obzirom na sve što sam do tada proživeo, ne verujem da bih dao pozitivan odgovor. Posle svega mogu samo da se osvrnem na sve što sam postigao i budem mnogo ponosan. Čelsi je postao važan deo mog života i zahvalan sam svima koji su mi pružili šansu", rekao je Lampard na rastanku.

Nije velika tajna da ključ njegovog uspeha leži u posvećenosti, želji i nepokolebljivom duhu, kao i neverovatnoj igračkoj inteligenciji koju je konstantno ispoljavao. Lampard je u prvih nekoliko sezona po dolasku u klub delovao kao igrač ograničenih atletskih sposobnosti, bez izrazitih tehničkih atributa. Ali krvavi rad na kraju mu se isplatio. Na treninzima Čelsi nikada nije imao igrača za veći primer od Frenka Lamparda. On je uživao u svakoj sesiji sa igračima, trenirao je najviše i najjače od svih. Uvek je prvi dolazio u trening centar u Kobamu, a poslednji napuštao teren. Na utakmicama nikada nije glumatao i varao, niti se raspravljao sa sudijama. Kada vratimo film unazad, neverovatno je da je uopšte neko sumnjao u upravu Čelsija kada je 2001. godine potrošila tada ogromnih 11.000.000 funti na dovođenje golobradog Frenka. A suprotnih primera bilo je baš mnogo...

Doduše, popularnom Frenkiju su bile potrebne dve godine kako bi konačno ućutkao kritičare. Imao je na početku velike uspone i padove, kao i promašaje protiv ljutih rivala i nije uspevao da dominira sredinom terena kako su mnogi očekivali, ali dolazak Romana Abramoviča promenio je sve! Golovi iz hirurški preciznih šuteva odjednom su postali njegov zaštitni znak, a brz i konstantan napredak od te 2003. bio je lako uočljiv. Tokom sledećih sezona mrežu je tresao protiv rivala svih klasa – od Blekberna do Barselone – preko velikog broja gradova, od Mančestera do Moskve. U čak sedam od poslednjih 11 sezona Lampard je uspevao da upiše 20 i više pogodaka, a preko 10 u isto toliko godina. A mnogi od njih bili su od izuzetne važnosti...

Dok slobodno možemo da kažemo kako je Drogba čuvar neverovatnog rekorda po broju golova u finalima, Lampard je bio taj koji je Čelsiju doneo prvu titulu posle 50 godina. Njegova dva pogotka protiv Boltona bila su dovoljna za pehar 2004, a sezonu je završio sa 22 ligaška gola. Naravno, pamte se i golovi iz finala FA kupa (Everton 2009. godine) i Lige šampiona (Moskva 2008. godine). Jedan od možda ključnih pogodaka u sezoni 2009/2010. postigao je upravo Lampard, kada je protiv „svog“ Vest Hema zatresao mrežu za konačnih 1:1, čime je klub ostavio četiri boda ispred ostalih na vrhu. Od tog meča usledio je preporod tima koji je kasnije osvojio titulu.

Zadobio je ogromno poštovanje fudbalskog auditorijuma zbog golova je postizao u trenucima kada je na njegovim leđima ležao ogroman pritisak. Setite se samo 2008. godine! Nekoliko dana pošto je njegova majka Pet umrla, koja ga je savetovala da nipošto ne napusti Čelsi, uknjižio je čuveni penal u polufinalu protiv Liverpula. Samo nekoliko nedelja kasnije, u finalu Lige šampiona igranom na moskovskom Lužnjikiju, upravo je njegov hitac doneo izjednačenje, produžetke i penale protiv Junajteda. Ali tu utakmicu završio je sa gubitničkom medaljom u rukama, što mu se kasnije vratilo višestruko.

Osvojio je tri titule u Premijer ligi, Ligu šampiona, Ligu Evrope, četiri FA kupa i dva Liga kupa otkad je debitovao u dresu Plavaca. Protiv Aston Vile uspeo je da upiše svoj 202. i 203. pogodak i tako obori rekord velikog Bobija Tamblinga po broju postignutih golova. Klub napušta sa brojem od 211 precizno ispaljenih projektila, čak četiri puta bio je najbolji strelac, a u tri navrata i igrač sezone. Imao je priliku da deli svlačionicu s nekima od najboljih igrača planete i koplja ukrsti sa najsnažnijim rivalima... Jednostavno – bio je oličenje ere Romana Abramoviča!

Nažalost, ono što Frenk Lampard neće imati jeste prilika da se, kako to i dolikuje, u plavom dresu oprosti od kluba i kaže „zbogom“ vernoj armiji sa Stamford Bridža. U poslednjoj ligaškoj utakmici na svom terenu, protiv Noriča 4. maja, Lamps je stajao ispred tribine Metju Harding zajedno sa Ešlijem Kolom i Džonom Terijem. Tri Engleza koja su dala srce i dušu klubu su pozdravljeni uz ogromnu dozu emocija od strane navijača, svesnih da se kraj bliži. Izgubiti Ešlija Kola je jedna stvar - on je veliki pobednik, koji nikada ne odustaje. Teško bi bilo odmeniti i Džona Terija koji predstavlja vitalni deo ekipe već godinama unazad. Ali ostati bez Frenkija... To je nešto što navijači i klub verovatno nikada neće moći da nadoknade.

Lampard iz „svoje kuće“ odlazi uzdignute glave, bez trunke kajanja zbog bilo čega, jer je tokom godina postao jedan od najuticajnijih i najcenjenijih vezista u Evropi. Postigao je sve, osvojio sve i napravio sve ono što je Čelsi danas. Njegovu karijeru nikada nisu pratili skandali i zato će mu se svaki navijač kluba iz Zapadnog Londona pokloniti i reći: „Zbogom, majstore, i hvala za sve!“

Činjenica je jedna - gde god Lampard ode biće ogroman uzor drugima. Najbliži je američkoj MLS ligi, tačnije novoosnovanom Njujork Sitiju koji je spreman da oberučke prihvati legendu, mada će se klub zvanično takmičiti tek od marta 2015, pa je do tada u opciji pozajmica. Čelsi je zauvek izgubio svog dobroćudnog diva, a nekog nalik njemu ni Romanovi milioni neće moći da kupe.

Legenda kaže da se leta 2004. godine, kada je prvi put upoznao Žozea Murinja, Frenk Lampard nalazio u hotelu reprezentacije Engleske u Mančesteru, zajedno sa saigračima iz Čelsija Džonom Terijem, Džoom Kolom i Vejnom Bridžom. Gordi Albion se u to vreme pripremao za EURO u Portugaliji, dok je Posebni tek postao šampion Evrope sa Portom. Bio je to početak lepog prijateljstva.

Murinjo je od samog starta primetio da Frenk poseduje ogroman igrački potencijal koji pod vođstvom Klaudija Ranijerija nikako nije mogao da dođe do izražaja. Portugalac je već posle prvog zajedničkog treninga uspeo da ubedi Lamparda da je najbolji vezista na svetu, a u to vreme je Lamps stajao rame uz rame sa Pirlom, Inijestom, Ćavijem, Džerardom...

Lampard je jednom prilikom ispričao zanimljivu anegdotu:
"Stojim pod tušem, perem m..a, a on sedi pored i kaže mi da sam najbolji vezista na svetu. Mislim da nikada neću zaboraviti taj momenat!"

Murinjo je u svom najvernijem sledbeniku probudio šampionski duh koji je potom zarazio i kompletan tim, što nije bio nimalo lak posao. Ali specijalna veza je proradila i to je bio samo početak zlatnih godina Plavaca. U tri zajedničke sezone, tokom prvog mandata portugalskog genija, zajedno su osvojili dve Premijer lige, FA kup, dva Liga kupa i Komjuniti šild.

Odlazak Murinja nije previše uzdrmao Lamparda, ostao je veran svojoj najvećoj fudbalskoj ljubavi čak i kada ga je njegov vođa mamio da pređe u Inter 2009. Transfer je propao za dlaku, a ono što je prevagnulo u korist Plavaca jeste Frenkova želja da ispuni dečački san i podigne „ušati“ trofej sa Čelsijem.

A to je na kraju i uspeo! Mada, prvo mu je Andre Viljas-Boas od života napravio najgoru noćnu moru, jer je tokom sedam meseci Lampard bio potpuno ignorisan od strane mladog trenera. Ipak, odlazak Portugalca podigao je duh u timu, Roberto di Mateo je preuzeo kormilo, a ostalo je istorija! Svaki navijač Čelsija do kraja života pamtiće zlatu minhensku noć, kada je moćni Bajern srušen usred njegove Alijanc Arene.

Naredne sezone, pod vođstvom Rafe Beniteza, najveći od svih Plavaca osvojio je svoj poslednji klupski trofej - Ligu Evrope posle trijumfa nad Benfikom na Amsterdam Areni.

Kao klinac Frenk Lampard imao je samo jednu želju - da igra za Vest Hem. Jednostavno je voleo taj klub. Ipak, najverniji navijači s Apton Parka nisu imali previše vere u 18-godišnjaka koji je tek počeo da se probija u seniorske vode. To se najbolje videlo na navijačkom skupu davne 1996, kada je Lampard je bio prinuđen da sedi u sali i sluša kritike navijača.

Oni su tada tvrdili kako Frenki nije dovoljno dobar i da ne bi trebalo da bude u prvom timu, kao i da je na platnom spisku samo zaslugom menadžera Harija Rednapa (Lampardov ujak) i svog oca Frenka Seniora, pomoćnog trenera. Rednap je ušao u žustru raspravu sa jednim rezigniranim čovekom kojem je, u povišenom tonu, rekao sledeće:
"Ovo vam kažem sada, iako nisam želeo da ovo istaknem pred Frenkom – on će otići do samog vrha! On poseduje sve što je potrebno da postane vrhunski vezista. Njegovo ponašanje je prvoklasno, poseduje snagu, igru, ume da asistira i postiže golove".

I nije pogrešio!

LAMPARD U BROJKAMA

3 puta proglašen za igrača sezone u Čelsiju (2005, 2006, 2010)
11 miliona funti je za njega Čelsi platio Vest Hemu 2001.
13 trofeja za 13 godina je osvojio sa Čelsijem
19. avgusta 2001. debitovao u dresu Plavaca (1:1 protiv Njukasla)
31 broj različitih ekipa protiv kojih je tresao mrežu
150 jedini je vezista koji je u Premijer ligi postigao 150 i više golova
164 uzastopnih utakmica odigrao je posle debija, što je rekord za veznog igrača
211 golova je postigao, zbog čega je najbolji strelac u istoriji kluba
648 odigranih mečeva za Čelsi
2005. godine našao se na drugoj poziciji u izboru za najboljeg igrača sveta (FIFA Zlatna lopta). Bio je igrač sezone u izboru novinara
2008. godine izabran je za najboljeg vezistu Evrope