Мијатовић о болу и срећи из 1998.

Наравно да наш саговорник никада неће заборавити осмину финала Мундијала у Француској, када су се све наше наде, оне чувене вечери у Тулузу, разбиле о пречку гола Едвина ван дер Сара. Велики ас и легендарни фудбалер Партизана, Валенсије и Реала отворено нам је причао о свему и свачему, а највише о предстојећем спектаклу у Бразилу.

Фудбал 08.06.2014 | 15:05

Не одбројавају само актери Светског првенства у Бразилу и њихови навијачи дане до почетка јубиларне 20. планетарне смотре фудбала. С нестрпљењем и занимањем га ишчекују и сви они који чији су портрети макар једном завршили у чувеним „Панинијевим“ албумима с мундијалским репрезентацијама, као што је случај с Предрагом Мијатовићем.

Члан чувене генерације Чилеанаца, освајача Светског омладинског првенства далеке 1987. и један од најбољих фудбалера велике Југославије у смирај некадашње заједничке државе, стрелац легендарног гола за европску титулу Реал Мадрида 1998, чекану 32 године, али и трагичар утакмице осмине финала с Холандијом на СП, лета 1998. Мијатовић ће турнир у земљи најстраственијих љубитеља најважније споредне ствари на свету пратити из дома у Шпанији.

“Радујем се Светском првенству и као сваки љубитељ фудбала очекујем много од турнира у Бразилу. Баш зато што је домаћин земља где је тај спорт више од игре, начин живота. Како се Црна Гора и Србија нису квалификовале за Мундијал, пратићу га с мање тензије, а више уживања. Сигуран сам да ћемо сви заједно имати шта да видимо, чему и коме да аплаудирамо”, каже Предраг Мијатовић на почетку приче за МОЗЗАРТ Спорт.

Ко су ваши фаворити за титулу и којим редоследом бисте их сложили?

“Свака репрезентација има неку шансу и право да се нада, чим је стигла до завршног турнира, али само четири екипе реално могу до титуле. За мој појам, новог светског шампиона требало би тражити у четвороуглу Немачка – Шпанија – Бразил – Аргентина. Не бих их рангирао, јер је свака од тих селекција јак тим с врхунским појединцима. Поседују и потребно искуство, уиграност, традицију... Када нема Црногораца и Срба, навијаћу за Шпанију која ће покушати да одбрани трон и буде прва европска селекција која ће однети трофеј с мундијала одржаног на америчком континенту. Не искључујем изненађења у групној фази, као када је Црвена фурија изгубила од Швајцарске на претходном СП у Јужној Африци, али очекујем Шпанце у полуфиналу, као и немачку машинерију, Аргентинце с Месијем и специјално мотивисаног домаћина, предвођеног Нејмаром”.

Које екипе видите као потенцијална изненађења?

“Италијане никада не би требало отписивати. Увек крену траљаво, дуго се муче, често једва провуку, а опет некако догурају далеко. Холандија и Белгија су претња из другог плана. Не више од тога, рекао бих. Могу они у прву или другу елиминациону рунду, али доћи ће тренутак када важну улогу играју традиција, искуство, статистика. Као у недавном финалу Лиге шампиона. Реал их је имао, а Атлетико не".

Док једни идолопоклонички поштују лик и дело Жозеа Муриња, други не праштају Португалчеве мане и гафове, али се сви питају шта би тренер трофејне биографије с Портом, Челсијем, Интером и Реал Мадридом урадио на селекторској клупи неке репрезентације. Његов пријатељ из Подгорице сматра да је рано за тај одговор.

“Познајући његов карактер, темперамент, амбиције и потребу за свакодневном дозом адреналина, мислим да још не размишља у том правцу. Разумем га, јер је још млад да би водио десетак утакмица годишње. Можда када дође у године Фабија Капела и Марчела Липија, на пример, у време када су њих двојица одлучила да се опробају и у селекторском послу”.

Може ли нека афричка селекција озбиљније да запрети, као на неким ранијим шампионатима?

“Афрички фудбал је извесно време у ескалацији, имају све више сјајних појединаца, али још немају потенцијал за велики пласман, као што би био улазак у топ четири. Могу да ухвате на кривој нози неку од европских или јужноамеричких сила, не и да у континуитету играју на врхунском нивоу. Можда у будућности".

Да ли је уопште реално да се понови Европско првенство у Португалији када је Грчка ниоткуда дошла до пехара?

“Тешко, баш тешко. Можда некада на неком првенству Европе, не и на Мундијалу. Драж и планетарна популарност фудбалске игре леже између осталог у томе што је могуће да слаби изненаде јаче од себе. Постоји, ипак, неки поредак. Зна се где је коме место. У крајњем збиру".

Шта онда предвиђате Хрватској, освајачу трећег места на СП 1998, односно Босни и Херцеговини која дебитује на великим такмичењима?

“Ако бих се држао чисто фудбалских критеријума, онда бих рекао да ће Бразил и Мексико узети прва два места у групи с Хрватском. Међутим, екипа Ника Крањчара има јединствену прилику да направи нешто велико на овом СП-у. Њихову утакмицу с домаћином, на отварању Мундијала, пратиће, као и финале, милијарде људи. Ето бонус мотивације играчима и стручном штабу да те ноћи ураде нешто важно за тим, себе, фудбал у својој земљи, Хрватску и њен народ. Босна и Херцеговина се на убедљив начин пласирала на Светско првенство, имају једног Џека, али немају искуство с турнирским системом такмичења. С друге стране, можда ће им баш статус аутсајдера бити један од адута".

Шта је уопште пресудно за успех на европским и светским првенствима? Суви квалитет, брзина опоравка од клупске сезоне, тренутна инспирација појединаца, срећа…?

“Све помало. Ништа без квалитета, али он не може доћи до изражаја ако се играчи на време не опораве и регенеришу после клупских сезона. Пожељна је и инспирација појединаца, нарочито оних кључних за игру. Зрнце среће такође, мада се она призива, тачније заслужује радом и амбицијом. Ја бих додао и амбијент у екипи. Уз релаксирану и позитивну атмосферу у свлачионици све се лакше и лепше подноси".

Ретки су они који могу да се похвале познанством, а камоли пријатељством с Владом Лемићем, а Мијатовић зна у душу најмоћнијег и најуспешнијег српског фудбалског менаџера, вештог у скривању од домаћих и страних медија колико у уговарању великих трансфера, попут оног Самјуела Ета из Интера у Анжи, за тада рекордну годишњу плату од двадесет милиона евра.

“Много је саморекламера у свету фудбала. Мој кум ради другачије. Односно само ради, без жеље да се експонира јавно причајући о фантастичним контактима, личном угледу и успешно одрађеним пословима. Нити му је потребна медијска промоција да би био то што јесте. Од почетка радиа у тишини и ја му се дивим на тој истрајности”.

Због неуспеха њихових селекција или повреда нећемо гледати неке сјајне играче у Бразилу? За којим од њих највише жалите?

“Велика је штета што у Бразилу нећемо гледати Златана Ибрахимовића. Човек толико тога уме и може... Криво ми је што Рамадел Фалкао није стигао да се опорави од тешке повреде. Колумбијац је врхунски нападач. Жалим и за Браниславом Ивановићем и Немањом Матићем. Њих двојица припадају топ класи играча на својим позицијама. Али и без свих њих Мундијал у Бразилу ће окупити светски фудбалски крем".

Ко би из тог пробраног друштва могао да обележи турнир?

“Пуно је кандидата, али двојица се посебно намећу. Кристијано Роналдо и Лионел Меси, логично. Јесте да Португалца недељама мучи повреда и да још не тренира пуним интензитетом и с екипом, тачно је и да Аргентинац из истих разлога није имао сезону на свом нивоу, али сигуран сам да ће обојица учинити све да се то не осети у њиховом фудбалу на Мундијалу. Ма у каквим проблемима да се налазиш, играње за репрезентацију извлачи оно најбоље из тебе. Рачунам на њих, да тако кажем".

И ви сте можда могли бити једна од звезди СП у Француској, да сте искористили пенал против Холандије и одвели тадашњу Југославију у четвртфинале. Сетите ли се те погођене пречке пред сваки нови мундијал или вам ми новинари не дамо да је заборавите?

“Немогуће је заборавити ствари које ти обележе каријеру. Не само лепе - као што је гол за Реал Мадрид против Јувентуса, за 32 године чекану титулу првака Европе – него и одвратне, попут тог чувеног шута у пречку из једанаестерца. Живот је хтео да највећу професионалну срећу и бол доживим те 1998. Онолико колико се често сетим радости и поноса у тренутку када сам обрадовао све мадридисте овог света, толико пута сам или на наговор других евоцирам моменат када сам растужио целу тадашњу Југославију. Биле су то две непроцењиве спортске и животне лекције. Час побеђујеш, час биваш поражен. И мораш да научиш да живиш с тим".

После тријумфа у Амстердаму у вашој режији Реал Мадрид је узео европску круну још два пута до 2002, да би следећу чекао 12 година. Да ли је било потребно да дође Карло Анчелоти за тренера да се деси „десима“ овог пролећа?

“Реал је један од ретких, ако не и једини клуб који увек иде на титулу у Лиги шампиона. С десет освојених ЛШ смо испред свих, али само они који су, на било који начин, били део тог фудбалског гиганта или навијају за њега, разумеју колика је патња свака сезона без њега. Имали смо и других великих играча и тренера пре Карла Анчелотија и његовог тима, али је тек садашња генерација успела да донесе „десиму“. Постоје људи са, назовимо га тако, талентом за освајање трофеја. Искусни италијански стручњак с две играчке и чак три тренерске Лиге шампиона сигурно спада у њих. Осим несумњиво великог знања има и мирноћу која се рефлектује на атмсоферу у свлачионици. Од других га издваја и осећај за меру између здравог ауторитета и аутономије у понашању и одлукама играча. Сјајно их припреми за меч, а онда их пусти да сами бирају неке ствари на терену. Зато не чуди што је донео Реалу Куп краља и Лигу шампиона у својој дебитантској сезони на клупи Мадриђана. Надам се да ће наставити тако добро да се носи са специфичним притиском на Сантјаго Бернабеуу. За неколико месеци мораће да крене испочетка. С истим задатком да освоји Лигу шампиона, Примеру, национални куп…".

Нису га, међутим, сви мадридисти од почетка разумели и подржавали. Спадате ли у оне који су били противни Анчелотијевој одлуци да прода Озила и Игуаина?

“На примеру продаје врло важног тандема из ранијих Реалових сезона видела се сва тачност оне старе изреке да су сви „већи“ тренери од оног који стварно води тим и одговара за његове резултате. Анчелоти је од почетка имао своју визију, држао је се и када му је екипа „штуцала“ првих месеци, у јеку његове адаптације на Реалов систем, а крајњи учинак оправдава сваку Италијанову одлуку. Наруку му је ишла и страшна жеља играча да освајањем „десиме“ уђу у клупску историју. Многи су велики фудбалери проделифовали кроз Реал, али само некима се посрећило да оставе траг за памћење. На личном примеру сам се уверио како изгледа бити поштован од навијача и медија. И сада, 16 година после гола у Амстердаму".

Да ли би успеси из прошлих година били изводљиви да напад не предводи у много чему јединствени Кристијано Роналдо?

“Роналдо игра као да је с друге планете. Буквално. Да ми је неко пре пет, шест или седам година рекао да постоји човек кадар да постигне више од 270 голова на нешто више од 250 мечева у једном Реалу, поручио бих му да таквог нема у нашој галаксији. А онда нам се десио Кристијано. Некада је мерна јединица за титулу најбољег стрелца Примере било између 20 и 25 погодака, а он и Меси су лествицу подигли на 40+. Не само зато што су екстремно талентовани. Португалац је један од највећих професионалаца које сам срео у животу. Потпуно је посвећен фудбалу. Живи за њега, а не само од њега. Заслужио је све што му се дешава”.

Мијатовић није изненађен чињеницом да нам играчи све млађи одлазе у печалбу, нити страхује да ће масован одлив најталентованијихх клинаца осиромашити домаће фудбалско тржиште до изумирања једног дана.

“Увек ће бити талентованих фудбалера с балканског поднебља, само ћемо их све краће гледати у нашим клубовима. Распад велике Југославије, сиромаштво нових држава и све слабије домаће лиге учинили су неминовним ране одласке клинаца. Свако ко иоле одскаче у Србији, Црној Гори, Хрватској… мора да запуца преко границе ако жели да напредује. Тамо где играчи већ с 18-19 година почињу да играју велике утакмице. Ми смо их имали у СФРЈ, а они су ускраћени за то”.

Ове сезоне не штедите ни комплименте за Луку Модрића. Сматрају ли и други на Пиринејима везисту Хрватске једним од кључних Реалових играча?

“Лука ужива велико поштовање од навијача, стручњака и медија у Шпанији. И то с дебелим разлогом. Прву сезону је потрошио на јурење форме, због некомплетних припрема, негде на њеној средини ушао у серију одличних игара, а ове заблистао у пуном сјају. Модрић је, уз Роналда, кључни човек Реалових успеха. Везисти су често у другом плану у односу на колеге из шпица, али то не умањује чињеницу да је хрватски репрезентативац „мотор“ игре новог европског шампиона”.

Има ли Балкан још играча калибра оних из Краљевског клуба? Колико је истинита прича о доласку Модрићевог земљака Ивана Ракитића из Севиље?

“Увек је било тешко пробити се до Реал Мадрида, а још теже имати запажену улогу у њему. Многи су пре Луке пробали, али нису успели, а и он се за то годинама припремао у Тотенхему. Тренутно не видим играча с наших простора који би одмах могао технички, тактички, физички и нарочито психолошки да одговори високим захтевима клуба с Бернабеуа. Видећемо да ли је Ракитић тај, као што се овде прича и пише".

Смета ли вам то што се, после толико финала Лиге шампиона и Лиге Европе и титула шпанских клубова у УЕФА у њима последњих деценија, и даље првенства Енглеске и Немачке третитају као јачи национални шампионати?

“Можда је то због тога што се борба за титулу у Примери најчешће своди на битку Реала и Барселоне. У том смислу Атлетиков овогодишњи тријумф има специфичну тежину. Како год, није једноставно бити први после 38 кола у лиги с толико добрих тимова и таквом концентрацијом врхунских фудбалера. Нису без разлога клубови из Шпаније били најбројнији у финалима УЕФА такмичења последњих две деценије. Барса је успевала да упари европске трофеје с домаћим. Надам се да ће и Реал. И да ће, као крајем деведесетих и почетком двехиљадитих, ући у динамику великих достигнућа у ЛШ. Очекујем да будемо редовни учесници полуфинала и финала следећих неколико година”.

Откако је, пре пола деценије, напустио место спортског директора у Реалу, наш саговорник није више ушао у Управу ниједног клуба. Што не значи да неће једног дана поново у функционерске воде.

“Било је доста позива и понуда у међувремену. Нисам их прихватао, јер пројекти нису били довољно амбициозни или, што ми је још битније, нису ми давали апсолутну слободу у домену мог посла. Никада не бих био марионета или покривалица. Не служим за сликање. После искуства с Реалом, где ме је ондашњи председник пустио да самостално одлучујем о купопродаји играча и тренеру, не бих пристао на мање од тога. До тада ћу радити и радим друге послове у фудбалу. Нисам ФИФА агент, немам своје играче, али помажем онима који се тиме баве.

Толики „сахрањују“ Барселону и њен тики-така стил после три сушне године у ЛШ, односно изгубљених титула у Примери. Ипак, не и ви. Због чега?

“После вишегодишње доминације шпанским и европским фудбалом било је природно да се деси пад. Међутим, овај застој у освајању трофеја не значи и пропаст Барсе и њеног фудбалског стила. Не мислим као други да је тики-така умрла. Усправиће се они опет. Каталонци и даље имају моћан тим, о којем ће убудуће бригу водити Луис Енрике, бивши Барсин фудбалер савршено упознат с функционисањем клуба”.

Делите ли опште мишљење да његовом колеги Дијегу Симеонеу иду највеће заслуге за сезону из снова мадридског Атлетика?

“Апсолутно сам сагласан с том тврдњом. Симеонов Атлетико је његова слика и прилика из играчких дана. Агресиван, упоран, тактички зрео и дисциплинован. Нису тако сиромашни у буџетском смислу, као што се прича, али су богати борбеним духом и амбициозношћу. Верујем да ће актуелни првак Шпаније и финалиста ЛШ наставити путем којим је кренуо. Чак и ако му већи европски клубови одведу неке од најбољих првотимаца”.

Ниједно од Пеђино петоро деце није кренуло очевим стопама. Сви су били или су и даље ван света спорта.

“Прерано преминули син Андреј није могао да се бави спортом, за разлику од брата му Луке који је имао предиспозиције за фудбал, али му се из одређених разлога није посветио. Изабрао је свет глуме и лепо му иде. Нина, Лола и Нађа, као већина девојчица, имају нека друга интересовања. Међутим, све четворо имају такмичарски дух. Краси их и самодисциплина својствена спортистима", закључује на крају Пеђа Мијатовић.