Mijatović o bolu i sreći iz 1998.

Naravno da naš sagovornik nikada neće zaboraviti osminu finala Mundijala u Francuskoj, kada su se sve naše nade, one čuvene večeri u Tuluzu, razbile o prečku gola Edvina van der Sara. Veliki as i legendarni fudbaler Partizana, Valensije i Reala otvoreno nam je pričao o svemu i svačemu, a najviše o predstojećem spektaklu u Brazilu.

Fudbal 08.06.2014 | 15:05

Ne odbrojavaju samo akteri Svetskog prvenstva u Brazilu i njihovi navijači dane do početka jubilarne 20. planetarne smotre fudbala. S nestrpljenjem i zanimanjem ga iščekuju i svi oni koji čiji su portreti makar jednom završili u čuvenim „Paninijevim“ albumima s mundijalskim reprezentacijama, kao što je slučaj s Predragom Mijatovićem.

Član čuvene generacije Čileanaca, osvajača Svetskog omladinskog prvenstva daleke 1987. i jedan od najboljih fudbalera velike Jugoslavije u smiraj nekadašnje zajedničke države, strelac legendarnog gola za evropsku titulu Real Madrida 1998, čekanu 32 godine, ali i tragičar utakmice osmine finala s Holandijom na SP, leta 1998. Mijatović će turnir u zemlji najstrastvenijih ljubitelja najvažnije sporedne stvari na svetu pratiti iz doma u Španiji.

“Radujem se Svetskom prvenstvu i kao svaki ljubitelj fudbala očekujem mnogo od turnira u Brazilu. Baš zato što je domaćin zemlja gde je taj sport više od igre, način života. Kako se Crna Gora i Srbija nisu kvalifikovale za Mundijal, pratiću ga s manje tenzije, a više uživanja. Siguran sam da ćemo svi zajedno imati šta da vidimo, čemu i kome da aplaudiramo”, kaže Predrag Mijatović na početku priče za MOZZART Sport.

Ko su vaši favoriti za titulu i kojim redosledom biste ih složili?

“Svaka reprezentacija ima neku šansu i pravo da se nada, čim je stigla do završnog turnira, ali samo četiri ekipe realno mogu do titule. Za moj pojam, novog svetskog šampiona trebalo bi tražiti u četvorouglu Nemačka – Španija – Brazil – Argentina. Ne bih ih rangirao, jer je svaka od tih selekcija jak tim s vrhunskim pojedincima. Poseduju i potrebno iskustvo, uigranost, tradiciju... Kada nema Crnogoraca i Srba, navijaću za Španiju koja će pokušati da odbrani tron i bude prva evropska selekcija koja će odneti trofej s mundijala održanog na američkom kontinentu. Ne isključujem iznenađenja u grupnoj fazi, kao kada je Crvena furija izgubila od Švajcarske na prethodnom SP u Južnoj Africi, ali očekujem Špance u polufinalu, kao i nemačku mašineriju, Argentince s Mesijem i specijalno motivisanog domaćina, predvođenog Nejmarom”.

Koje ekipe vidite kao potencijalna iznenađenja?

“Italijane nikada ne bi trebalo otpisivati. Uvek krenu traljavo, dugo se muče, često jedva provuku, a opet nekako doguraju daleko. Holandija i Belgija su pretnja iz drugog plana. Ne više od toga, rekao bih. Mogu oni u prvu ili drugu eliminacionu rundu, ali doći će trenutak kada važnu ulogu igraju tradicija, iskustvo, statistika. Kao u nedavnom finalu Lige šampiona. Real ih je imao, a Atletiko ne".

Dok jedni idolopoklonički poštuju lik i delo Žozea Murinja, drugi ne praštaju Portugalčeve mane i gafove, ali se svi pitaju šta bi trener trofejne biografije s Portom, Čelsijem, Interom i Real Madridom uradio na selektorskoj klupi neke reprezentacije. Njegov prijatelj iz Podgorice smatra da je rano za taj odgovor.

“Poznajući njegov karakter, temperament, ambicije i potrebu za svakodnevnom dozom adrenalina, mislim da još ne razmišlja u tom pravcu. Razumem ga, jer je još mlad da bi vodio desetak utakmica godišnje. Možda kada dođe u godine Fabija Kapela i Marčela Lipija, na primer, u vreme kada su njih dvojica odlučila da se oprobaju i u selektorskom poslu”.

Može li neka afrička selekcija ozbiljnije da zapreti, kao na nekim ranijim šampionatima?

“Afrički fudbal je izvesno vreme u eskalaciji, imaju sve više sjajnih pojedinaca, ali još nemaju potencijal za veliki plasman, kao što bi bio ulazak u top četiri. Mogu da uhvate na krivoj nozi neku od evropskih ili južnoameričkih sila, ne i da u kontinuitetu igraju na vrhunskom nivou. Možda u budućnosti".

Da li je uopšte realno da se ponovi Evropsko prvenstvo u Portugaliji kada je Grčka niotkuda došla do pehara?

“Teško, baš teško. Možda nekada na nekom prvenstvu Evrope, ne i na Mundijalu. Draž i planetarna popularnost fudbalske igre leže između ostalog u tome što je moguće da slabi iznenade jače od sebe. Postoji, ipak, neki poredak. Zna se gde je kome mesto. U krajnjem zbiru".

Šta onda predviđate Hrvatskoj, osvajaču trećeg mesta na SP 1998, odnosno Bosni i Hercegovini koja debituje na velikim takmičenjima?

“Ako bih se držao čisto fudbalskih kriterijuma, onda bih rekao da će Brazil i Meksiko uzeti prva dva mesta u grupi s Hrvatskom. Međutim, ekipa Nika Kranjčara ima jedinstvenu priliku da napravi nešto veliko na ovom SP-u. Njihovu utakmicu s domaćinom, na otvaranju Mundijala, pratiće, kao i finale, milijarde ljudi. Eto bonus motivacije igračima i stručnom štabu da te noći urade nešto važno za tim, sebe, fudbal u svojoj zemlji, Hrvatsku i njen narod. Bosna i Hercegovina se na ubedljiv način plasirala na Svetsko prvenstvo, imaju jednog Džeka, ali nemaju iskustvo s turnirskim sistemom takmičenja. S druge strane, možda će im baš status autsajdera biti jedan od aduta".

Šta je uopšte presudno za uspeh na evropskim i svetskim prvenstvima? Suvi kvalitet, brzina oporavka od klupske sezone, trenutna inspiracija pojedinaca, sreća…?

“Sve pomalo. Ništa bez kvaliteta, ali on ne može doći do izražaja ako se igrači na vreme ne oporave i regenerišu posle klupskih sezona. Poželjna je i inspiracija pojedinaca, naročito onih ključnih za igru. Zrnce sreće takođe, mada se ona priziva, tačnije zaslužuje radom i ambicijom. Ja bih dodao i ambijent u ekipi. Uz relaksiranu i pozitivnu atmosferu u svlačionici sve se lakše i lepše podnosi".

Retki su oni koji mogu da se pohvale poznanstvom, a kamoli prijateljstvom s Vladom Lemićem, a Mijatović zna u dušu najmoćnijeg i najuspešnijeg srpskog fudbalskog menadžera, veštog u skrivanju od domaćih i stranih medija koliko u ugovaranju velikih transfera, poput onog Samjuela Eta iz Intera u Anži, za tada rekordnu godišnju platu od dvadeset miliona evra.

“Mnogo je samoreklamera u svetu fudbala. Moj kum radi drugačije. Odnosno samo radi, bez želje da se eksponira javno pričajući o fantastičnim kontaktima, ličnom ugledu i uspešno odrađenim poslovima. Niti mu je potrebna medijska promocija da bi bio to što jeste. Od početka radia u tišini i ja mu se divim na toj istrajnosti”.

Zbog neuspeha njihovih selekcija ili povreda nećemo gledati neke sjajne igrače u Brazilu? Za kojim od njih najviše žalite?

“Velika je šteta što u Brazilu nećemo gledati Zlatana Ibrahimovića. Čovek toliko toga ume i može... Krivo mi je što Ramadel Falkao nije stigao da se oporavi od teške povrede. Kolumbijac je vrhunski napadač. Žalim i za Branislavom Ivanovićem i Nemanjom Matićem. Njih dvojica pripadaju top klasi igrača na svojim pozicijama. Ali i bez svih njih Mundijal u Brazilu će okupiti svetski fudbalski krem".

Ko bi iz tog probranog društva mogao da obeleži turnir?

“Puno je kandidata, ali dvojica se posebno nameću. Kristijano Ronaldo i Lionel Mesi, logično. Jeste da Portugalca nedeljama muči povreda i da još ne trenira punim intenzitetom i s ekipom, tačno je i da Argentinac iz istih razloga nije imao sezonu na svom nivou, ali siguran sam da će obojica učiniti sve da se to ne oseti u njihovom fudbalu na Mundijalu. Ma u kakvim problemima da se nalaziš, igranje za reprezentaciju izvlači ono najbolje iz tebe. Računam na njih, da tako kažem".

I vi ste možda mogli biti jedna od zvezdi SP u Francuskoj, da ste iskoristili penal protiv Holandije i odveli tadašnju Jugoslaviju u četvrtfinale. Setite li se te pogođene prečke pred svaki novi mundijal ili vam mi novinari ne damo da je zaboravite?

“Nemoguće je zaboraviti stvari koje ti obeleže karijeru. Ne samo lepe - kao što je gol za Real Madrid protiv Juventusa, za 32 godine čekanu titulu prvaka Evrope – nego i odvratne, poput tog čuvenog šuta u prečku iz jedanaesterca. Život je hteo da najveću profesionalnu sreću i bol doživim te 1998. Onoliko koliko se često setim radosti i ponosa u trenutku kada sam obradovao sve madridiste ovog sveta, toliko puta sam ili na nagovor drugih evociram momenat kada sam rastužio celu tadašnju Jugoslaviju. Bile su to dve neprocenjive sportske i životne lekcije. Čas pobeđuješ, čas bivaš poražen. I moraš da naučiš da živiš s tim".

Posle trijumfa u Amsterdamu u vašoj režiji Real Madrid je uzeo evropsku krunu još dva puta do 2002, da bi sledeću čekao 12 godina. Da li je bilo potrebno da dođe Karlo Ančeloti za trenera da se desi „desima“ ovog proleća?

“Real je jedan od retkih, ako ne i jedini klub koji uvek ide na titulu u Ligi šampiona. S deset osvojenih LŠ smo ispred svih, ali samo oni koji su, na bilo koji način, bili deo tog fudbalskog giganta ili navijaju za njega, razumeju kolika je patnja svaka sezona bez njega. Imali smo i drugih velikih igrača i trenera pre Karla Ančelotija i njegovog tima, ali je tek sadašnja generacija uspela da donese „desimu“. Postoje ljudi sa, nazovimo ga tako, talentom za osvajanje trofeja. Iskusni italijanski stručnjak s dve igračke i čak tri trenerske Lige šampiona sigurno spada u njih. Osim nesumnjivo velikog znanja ima i mirnoću koja se reflektuje na atmsoferu u svlačionici. Od drugih ga izdvaja i osećaj za meru između zdravog autoriteta i autonomije u ponašanju i odlukama igrača. Sjajno ih pripremi za meč, a onda ih pusti da sami biraju neke stvari na terenu. Zato ne čudi što je doneo Realu Kup kralja i Ligu šampiona u svojoj debitantskoj sezoni na klupi Madriđana. Nadam se da će nastaviti tako dobro da se nosi sa specifičnim pritiskom na Santjago Bernabeuu. Za nekoliko meseci moraće da krene ispočetka. S istim zadatkom da osvoji Ligu šampiona, Primeru, nacionalni kup…".

Nisu ga, međutim, svi madridisti od početka razumeli i podržavali. Spadate li u one koji su bili protivni Ančelotijevoj odluci da proda Ozila i Iguaina?

“Na primeru prodaje vrlo važnog tandema iz ranijih Realovih sezona videla se sva tačnost one stare izreke da su svi „veći“ treneri od onog koji stvarno vodi tim i odgovara za njegove rezultate. Ančeloti je od početka imao svoju viziju, držao je se i kada mu je ekipa „štucala“ prvih meseci, u jeku njegove adaptacije na Realov sistem, a krajnji učinak opravdava svaku Italijanovu odluku. Naruku mu je išla i strašna želja igrača da osvajanjem „desime“ uđu u klupsku istoriju. Mnogi su veliki fudbaleri prodelifovali kroz Real, ali samo nekima se posrećilo da ostave trag za pamćenje. Na ličnom primeru sam se uverio kako izgleda biti poštovan od navijača i medija. I sada, 16 godina posle gola u Amsterdamu".

Da li bi uspesi iz prošlih godina bili izvodljivi da napad ne predvodi u mnogo čemu jedinstveni Kristijano Ronaldo?

“Ronaldo igra kao da je s druge planete. Bukvalno. Da mi je neko pre pet, šest ili sedam godina rekao da postoji čovek kadar da postigne više od 270 golova na nešto više od 250 mečeva u jednom Realu, poručio bih mu da takvog nema u našoj galaksiji. A onda nam se desio Kristijano. Nekada je merna jedinica za titulu najboljeg strelca Primere bilo između 20 i 25 pogodaka, a on i Mesi su lestvicu podigli na 40+. Ne samo zato što su ekstremno talentovani. Portugalac je jedan od najvećih profesionalaca koje sam sreo u životu. Potpuno je posvećen fudbalu. Živi za njega, a ne samo od njega. Zaslužio je sve što mu se dešava”.

Mijatović nije iznenađen činjenicom da nam igrači sve mlađi odlaze u pečalbu, niti strahuje da će masovan odliv najtalentovanijihh klinaca osiromašiti domaće fudbalsko tržište do izumiranja jednog dana.

“Uvek će biti talentovanih fudbalera s balkanskog podneblja, samo ćemo ih sve kraće gledati u našim klubovima. Raspad velike Jugoslavije, siromaštvo novih država i sve slabije domaće lige učinili su neminovnim rane odlaske klinaca. Svako ko iole odskače u Srbiji, Crnoj Gori, Hrvatskoj… mora da zapuca preko granice ako želi da napreduje. Tamo gde igrači već s 18-19 godina počinju da igraju velike utakmice. Mi smo ih imali u SFRJ, a oni su uskraćeni za to”.

Ove sezone ne štedite ni komplimente za Luku Modrića. Smatraju li i drugi na Pirinejima vezistu Hrvatske jednim od ključnih Realovih igrača?

“Luka uživa veliko poštovanje od navijača, stručnjaka i medija u Španiji. I to s debelim razlogom. Prvu sezonu je potrošio na jurenje forme, zbog nekompletnih priprema, negde na njenoj sredini ušao u seriju odličnih igara, a ove zablistao u punom sjaju. Modrić je, uz Ronalda, ključni čovek Realovih uspeha. Vezisti su često u drugom planu u odnosu na kolege iz špica, ali to ne umanjuje činjenicu da je hrvatski reprezentativac „motor“ igre novog evropskog šampiona”.

Ima li Balkan još igrača kalibra onih iz Kraljevskog kluba? Koliko je istinita priča o dolasku Modrićevog zemljaka Ivana Rakitića iz Sevilje?

“Uvek je bilo teško probiti se do Real Madrida, a još teže imati zapaženu ulogu u njemu. Mnogi su pre Luke probali, ali nisu uspeli, a i on se za to godinama pripremao u Totenhemu. Trenutno ne vidim igrača s naših prostora koji bi odmah mogao tehnički, taktički, fizički i naročito psihološki da odgovori visokim zahtevima kluba s Bernabeua. Videćemo da li je Rakitić taj, kao što se ovde priča i piše".

Smeta li vam to što se, posle toliko finala Lige šampiona i Lige Evrope i titula španskih klubova u UEFA u njima poslednjih decenija, i dalje prvenstva Engleske i Nemačke tretitaju kao jači nacionalni šampionati?

“Možda je to zbog toga što se borba za titulu u Primeri najčešće svodi na bitku Reala i Barselone. U tom smislu Atletikov ovogodišnji trijumf ima specifičnu težinu. Kako god, nije jednostavno biti prvi posle 38 kola u ligi s toliko dobrih timova i takvom koncentracijom vrhunskih fudbalera. Nisu bez razloga klubovi iz Španije bili najbrojniji u finalima UEFA takmičenja poslednjih dve decenije. Barsa je uspevala da upari evropske trofeje s domaćim. Nadam se da će i Real. I da će, kao krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih, ući u dinamiku velikih dostignuća u LŠ. Očekujem da budemo redovni učesnici polufinala i finala sledećih nekoliko godina”.

Otkako je, pre pola decenije, napustio mesto sportskog direktora u Realu, naš sagovornik nije više ušao u Upravu nijednog kluba. Što ne znači da neće jednog dana ponovo u funkcionerske vode.

“Bilo je dosta poziva i ponuda u međuvremenu. Nisam ih prihvatao, jer projekti nisu bili dovoljno ambiciozni ili, što mi je još bitnije, nisu mi davali apsolutnu slobodu u domenu mog posla. Nikada ne bih bio marioneta ili pokrivalica. Ne služim za slikanje. Posle iskustva s Realom, gde me je ondašnji predsednik pustio da samostalno odlučujem o kupoprodaji igrača i treneru, ne bih pristao na manje od toga. Do tada ću raditi i radim druge poslove u fudbalu. Nisam FIFA agent, nemam svoje igrače, ali pomažem onima koji se time bave.

Toliki „sahranjuju“ Barselonu i njen tiki-taka stil posle tri sušne godine u LŠ, odnosno izgubljenih titula u Primeri. Ipak, ne i vi. Zbog čega?

“Posle višegodišnje dominacije španskim i evropskim fudbalom bilo je prirodno da se desi pad. Međutim, ovaj zastoj u osvajanju trofeja ne znači i propast Barse i njenog fudbalskog stila. Ne mislim kao drugi da je tiki-taka umrla. Uspraviće se oni opet. Katalonci i dalje imaju moćan tim, o kojem će ubuduće brigu voditi Luis Enrike, bivši Barsin fudbaler savršeno upoznat s funkcionisanjem kluba”.

Delite li opšte mišljenje da njegovom kolegi Dijegu Simeoneu idu najveće zasluge za sezonu iz snova madridskog Atletika?

“Apsolutno sam saglasan s tom tvrdnjom. Simeonov Atletiko je njegova slika i prilika iz igračkih dana. Agresivan, uporan, taktički zreo i disciplinovan. Nisu tako siromašni u budžetskom smislu, kao što se priča, ali su bogati borbenim duhom i ambicioznošću. Verujem da će aktuelni prvak Španije i finalista LŠ nastaviti putem kojim je krenuo. Čak i ako mu veći evropski klubovi odvedu neke od najboljih prvotimaca”.

Nijedno od Peđino petoro dece nije krenulo očevim stopama. Svi su bili ili su i dalje van sveta sporta.

“Prerano preminuli sin Andrej nije mogao da se bavi sportom, za razliku od brata mu Luke koji je imao predispozicije za fudbal, ali mu se iz određenih razloga nije posvetio. Izabrao je svet glume i lepo mu ide. Nina, Lola i Nađa, kao većina devojčica, imaju neka druga interesovanja. Međutim, sve četvoro imaju takmičarski duh. Krasi ih i samodisciplina svojstvena sportistima", zaključuje na kraju Peđa Mijatović.