Евроазијска унија, шта Путин може?

У медијима немачког говорног подручја упадљиво недостају коментари и анализе званичног оснивања Евроазијске економске уније, чији је темељни документ потписан прошлог четвртка у Астани између Русије, Казахстана и Белорусије. Извештаји о том догађају објављују се на проминентном месту, али његов значај остаје неосветљен. Питање "Шта Путин жели?", присутно у овдашњим медијима од почетка украјинске кризе, поставља се сада у новој форми као "Шта Путин може?".

Свијет 31.05.2014 | 13:16

Москва оснива Евроазијску економску унију по узору на Европску унију - ЕУ је мустра нове економске групације, пише Шпигл. Роба, услуге, радна снага требало би слободно да потеку читавим тим регионом, који је већ четврту годину међусобно повезан царинском унијом.

Али, економска тежина новог блока је "углавном мала", констатују Шпигл и аустријски Пресе, ослањајућии се при томе на економску категорију бруто националног производа. У "новој" Унији БДП три члана износи око 2.600 милијарди долара, од тога највише отпада на Русију, 2.200 милијарди.
У "старој" Унији од 28 чланова заједнички БДП је чак 17.000 милијарди долара, непуних хиљаду милијарди више од годишњег производа Сједињених америчких држава.

Неизговорени коментар тих рачуница је - ако Путин већ "обнавља Совјетску империју", онда би му се на том путу раније или касније испречило питање "кеша", односно финансијских средстава и економских ресурса, што ни близу не досеже до оних којима располаже друга страна.

У извештајима је јасно да се бира економски поглед на актуелни политички сатус Русије, јер он недвосмислено демонстрира ред величина о којима се овде говори - истина, Русија је јака, Русија се економски консолидовала под Путином, али њен годишњи производ и даље стоји испод појединачних годишњих производа Немачке, Француске и Велике Британије.

И по броју становника "нова" Унија заостаје за "старом". Док се нова "московска" Унија брине за слободан проток роба, услуга и људи на територији која обухвата 170 милиона становника, она "бриселска" рачуна на пола милијарде.

Плус, ту треба споменути и 300 милиона становника Сједињених држава, земље која се од избијања украјинске кризе прошле јесени наглашено понаша као придружени члан (бриселске) Европске уније - са свим правима која би произилазила из тог чланства, али без иједне обавезе или одговорности.

Евроазијске интеграције - отворени процес?! И то је разлог што су медији немачког говорног подручја сиромашни коментарима - оно што их збуњује је потенцијал договора из Астане.

Није спорно да Русија политички и економски проминентно фигурира у свести ЕУ - европских нација. Није неважно ни да је тај привредни контекст руског фактора додатно увећан међусобним културним и историјским везама.

Укратко, Русија за Европу није само државно-правни субјект од 150 милиона становника, она је феномен, лого и амблем који се отима свакој једноставној дефиницији такозваног "европског бића".
Али, Русија као економска интеграциона сила, као паралелни пројекат европском клубу (релативног) благостања, као генеративни фактор новог економског залета - може ли то Москва уопште? Има ли снаге за то?

Сви преносе Путинову изјаву из Астане како "Русија не обнавља Совјетску империју", што је још једна ствар која овде остаје без коментара. Не зато што би овдашњи медији веровали Путину, већ више зато што им здрави разум говори да ту има неке истине.

Јер, зашто би руски председник обнављао Совјетски Савез, економски банкротирану творевину која се урушила сама од себе, кад би тиме само угрозио руски поступни повратак на светску сцену протеклих неколико година? Он очито има пред собом други, могуће реалистичан циљ - али који?

Оно што је заједничко свим извештајима је поглед на оснивачки акт из Астане као на недоречени, отворени процес који би могао, иако не мора, унети сасвим нову динамику у глобалне паралелне процесе интеграција.

Преведено, могао би закомпликовати ствари за Европску унију у свим оним областима у којима их Европска Унија није већ закомпликовала властитим снагама.

Трновити пут Русије до евроазијске силе

Највише се таквом размишљању приближио Ноје Цирихер Цајтунг, који о потписивању уговора између Русије, Казахстана и Белорусије, у блиској перспективи још Јеменије и Киргистана, извештава у тексту под насловом "Трновити пут Русије до евроазијске силе".

Русија је очито "на путу" на који су је послали Барозо и Ромпеј; зна се одакле креће, али се не зна где ће стићи. Процес њеног удаљавања од Европе је почео.

Швајцарски лист при томе дефинише руски пут у непознато кроз идеолошке, а не територијално-војне термине, које опет, у наглашено емотивном маниру користе Америка, Пољска и Балтик.

Путин делује са идеолошке платформе "евроазијанизма", културно-историјског оквира који наглашава "дистинктивни идентитет народа историјског простора Евроазије", различит од преовлађујућег либерално-демократског модела на делу у ЕУ.

Швајцарски лист при томе богато цитира из симболичког категоријалног склопа "панславизма" и "великорусизма", али при томе пропушта да направи паралелу са другом, много ближом симболиком, која је такође кратко бљеснула прошлог чевртка, истог дана када се потписивао уговор из Астане.

Херман ван Ромпеј, председник Савета ЕУ, добио је Карлову награду коју од 1950. године додељује немачки град Ахен за достигнућа у уједињавању Европе (званична формулација).

Карлова награда црпе свој морални ауторитет из личности и дела Карла Великог (747-814, Ахен). Он је обновио Западно римско царство, или ујединио Европу, зависи шта се коме више свиђа. Карло је био франачки краљ, значи далеки "отац" данашњих Француза и Немаца.

Али, то није крај Карлове симболике - иако за Ромпеја вероватно јесте. Карло је обновио западни део Римског царства, али постојало је и Источно римско царство, чији је цар седео у Константинопољу.
Напетости између те две половине касноантичког Империум Романума су увек постојале, али се једнако тако одржавала и свест да припадају заједно, да се допуњују као две шарке на истим вратима.

Симболика Карла Великог није само уједињење Европе, него пре свега интеграција Европе - а Европа се, што се њега тицало, простирала до Еуфрата и Тигра.

"Западни" цар Карло и "источна" царица Ирена фигурирали су тако као два стуба ране идеологије "евроазијанизма". То што је ствар после кренула другим путем, само доказује да се на свету ништа не може договорити и да сваки процес остаје отворен.

Као сведоке својих заслуга за уједињење Европе, Ромпеј је у Ахен довео премијере Украјине, Молдавије и Грузије.

И док одлази, Ромпеј збија фронт против Русије, користећи 1.200 година стару Карлову симболику.