Evroazijska unija, šta Putin može?

U medijima nemačkog govornog područja upadljivo nedostaju komentari i analize zvaničnog osnivanja Evroazijske ekonomske unije, čiji je temeljni dokument potpisan prošlog četvrtka u Astani između Rusije, Kazahstana i Belorusije. Izveštaji o tom događaju objavljuju se na prominentnom mestu, ali njegov značaj ostaje neosvetljen. Pitanje "Šta Putin želi?", prisutno u ovdašnjim medijima od početka ukrajinske krize, postavlja se sada u novoj formi kao "Šta Putin može?".

Svijet 31.05.2014 | 13:16

Moskva osniva Evroazijsku ekonomsku uniju po uzoru na Evropsku uniju - EU je mustra nove ekonomske grupacije, piše Špigl. Roba, usluge, radna snaga trebalo bi slobodno da poteku čitavim tim regionom, koji je već četvrtu godinu međusobno povezan carinskom unijom.

Ali, ekonomska težina novog bloka je "uglavnom mala", konstatuju Špigl i austrijski Prese, oslanjajućii se pri tome na ekonomsku kategoriju bruto nacionalnog proizvoda. U "novoj" Uniji BDP tri člana iznosi oko 2.600 milijardi dolara, od toga najviše otpada na Rusiju, 2.200 milijardi.
U "staroj" Uniji od 28 članova zajednički BDP je čak 17.000 milijardi dolara, nepunih hiljadu milijardi više od godišnjeg proizvoda Sjedinjenih američkih država.

Neizgovoreni komentar tih računica je - ako Putin već "obnavlja Sovjetsku imperiju", onda bi mu se na tom putu ranije ili kasnije isprečilo pitanje "keša", odnosno finansijskih sredstava i ekonomskih resursa, što ni blizu ne doseže do onih kojima raspolaže druga strana.

U izveštajima je jasno da se bira ekonomski pogled na aktuelni politički satus Rusije, jer on nedvosmisleno demonstrira red veličina o kojima se ovde govori - istina, Rusija je jaka, Rusija se ekonomski konsolidovala pod Putinom, ali njen godišnji proizvod i dalje stoji ispod pojedinačnih godišnjih proizvoda Nemačke, Francuske i Velike Britanije.

I po broju stanovnika "nova" Unija zaostaje za "starom". Dok se nova "moskovska" Unija brine za slobodan protok roba, usluga i ljudi na teritoriji koja obuhvata 170 miliona stanovnika, ona "briselska" računa na pola milijarde.

Plus, tu treba spomenuti i 300 miliona stanovnika Sjedinjenih država, zemlje koja se od izbijanja ukrajinske krize prošle jeseni naglašeno ponaša kao pridruženi član (briselske) Evropske unije - sa svim pravima koja bi proizilazila iz tog članstva, ali bez ijedne obaveze ili odgovornosti.

Evroazijske integracije - otvoreni proces?! I to je razlog što su mediji nemačkog govornog područja siromašni komentarima - ono što ih zbunjuje je potencijal dogovora iz Astane.

Nije sporno da Rusija politički i ekonomski prominentno figurira u svesti EU - evropskih nacija. Nije nevažno ni da je taj privredni kontekst ruskog faktora dodatno uvećan međusobnim kulturnim i istorijskim vezama.

Ukratko, Rusija za Evropu nije samo državno-pravni subjekt od 150 miliona stanovnika, ona je fenomen, logo i amblem koji se otima svakoj jednostavnoj definiciji takozvanog "evropskog bića".
Ali, Rusija kao ekonomska integraciona sila, kao paralelni projekat evropskom klubu (relativnog) blagostanja, kao generativni faktor novog ekonomskog zaleta - može li to Moskva uopšte? Ima li snage za to?

Svi prenose Putinovu izjavu iz Astane kako "Rusija ne obnavlja Sovjetsku imperiju", što je još jedna stvar koja ovde ostaje bez komentara. Ne zato što bi ovdašnji mediji verovali Putinu, već više zato što im zdravi razum govori da tu ima neke istine.

Jer, zašto bi ruski predsednik obnavljao Sovjetski Savez, ekonomski bankrotiranu tvorevinu koja se urušila sama od sebe, kad bi time samo ugrozio ruski postupni povratak na svetsku scenu proteklih nekoliko godina? On očito ima pred sobom drugi, moguće realističan cilj - ali koji?

Ono što je zajedničko svim izveštajima je pogled na osnivački akt iz Astane kao na nedorečeni, otvoreni proces koji bi mogao, iako ne mora, uneti sasvim novu dinamiku u globalne paralelne procese integracija.

Prevedeno, mogao bi zakomplikovati stvari za Evropsku uniju u svim onim oblastima u kojima ih Evropska Unija nije već zakomplikovala vlastitim snagama.

Trnoviti put Rusije do evroazijske sile

Najviše se takvom razmišljanju približio Noje Ciriher Cajtung, koji o potpisivanju ugovora između Rusije, Kazahstana i Belorusije, u bliskoj perspektivi još Jemenije i Kirgistana, izveštava u tekstu pod naslovom "Trnoviti put Rusije do evroazijske sile".

Rusija je očito "na putu" na koji su je poslali Barozo i Rompej; zna se odakle kreće, ali se ne zna gde će stići. Proces njenog udaljavanja od Evrope je počeo.

Švajcarski list pri tome definiše ruski put u nepoznato kroz ideološke, a ne teritorijalno-vojne termine, koje opet, u naglašeno emotivnom maniru koriste Amerika, Poljska i Baltik.

Putin deluje sa ideološke platforme "evroazijanizma", kulturno-istorijskog okvira koji naglašava "distinktivni identitet naroda istorijskog prostora Evroazije", različit od preovlađujućeg liberalno-demokratskog modela na delu u EU.

Švajcarski list pri tome bogato citira iz simboličkog kategorijalnog sklopa "panslavizma" i "velikorusizma", ali pri tome propušta da napravi paralelu sa drugom, mnogo bližom simbolikom, koja je takođe kratko bljesnula prošlog čevrtka, istog dana kada se potpisivao ugovor iz Astane.

Herman van Rompej, predsednik Saveta EU, dobio je Karlovu nagradu koju od 1950. godine dodeljuje nemački grad Ahen za dostignuća u ujedinjavanju Evrope (zvanična formulacija).

Karlova nagrada crpe svoj moralni autoritet iz ličnosti i dela Karla Velikog (747-814, Ahen). On je obnovio Zapadno rimsko carstvo, ili ujedinio Evropu, zavisi šta se kome više sviđa. Karlo je bio franački kralj, znači daleki "otac" današnjih Francuza i Nemaca.

Ali, to nije kraj Karlove simbolike - iako za Rompeja verovatno jeste. Karlo je obnovio zapadni deo Rimskog carstva, ali postojalo je i Istočno rimsko carstvo, čiji je car sedeo u Konstantinopolju.
Napetosti između te dve polovine kasnoantičkog Imperium Romanuma su uvek postojale, ali se jednako tako održavala i svest da pripadaju zajedno, da se dopunjuju kao dve šarke na istim vratima.

Simbolika Karla Velikog nije samo ujedinjenje Evrope, nego pre svega integracija Evrope - a Evropa se, što se njega ticalo, prostirala do Eufrata i Tigra.

"Zapadni" car Karlo i "istočna" carica Irena figurirali su tako kao dva stuba rane ideologije "evroazijanizma". To što je stvar posle krenula drugim putem, samo dokazuje da se na svetu ništa ne može dogovoriti i da svaki proces ostaje otvoren.

Kao svedoke svojih zasluga za ujedinjenje Evrope, Rompej je u Ahen doveo premijere Ukrajine, Moldavije i Gruzije.

I dok odlazi, Rompej zbija front protiv Rusije, koristeći 1.200 godina staru Karlovu simboliku.