Овако је почео "Катенаћо"

После финала Купа шампиона 1963. на Вемблију са велике сцене заувек су отишле изразито офанзивне поставке попут 3-2-5 или 3-3-4. Роков Милан је започео, а Ерерин Интер усавршио нови стил који ће за сва времена обележити италијанске клубове и репрезентацију...

Фудбал 24.05.2014 | 16:42

Финале Купа европских шампиона 1963. представљало је једну од прекретница у светском фудбалу. После седам титула клубова с Пиринеја – пет Реала и две Бенфике – Милан постаје први италијански представник који се докопао најзначајнијег клупског трофеја. Прекид доминације два поменута клуба представљао је и почетак нове ере - чувеног Катенаћа. Росонери су у том финалу на Вемблију савладали управо Бенфику (2:1), што је означило почетак шестогодишње владавине новог стила игре који је успоставио легендарни тренер Милана Нерео Роко, а који ће прославити његов колега с клупе Интера Еленио Ерера.

Захваљујући успесима миланских великана шездесетих година, катенаћо ће постати метоним за италијански фудбал. Та идеологија прославиће и репрезентацију Италије и уједно учинити да Европа добије још једну препознатљиву фудбалску школу.

Велика је заблуда да се новостворени систем сводио искључиво на деструкцију. Роков Милан и Ерерин Интер нису играли ружан, већ фудбал од задатка. Иако је акценат био на снажној одбрани и зонско постављање играча – што је потпуно супротно у односу на протагонисте „тоталног фудбала“ – оба тима имала су у навали врло маштовите фудбалере, сјајне дриблере, технички одлично потковане везисте... Овај систем давао је одличне резултате, трофеји су стизали, па су многи покушавали да га копирају. Баш захваљујући тим „преписивачима“ (најсвежији пример Рехагелова Грчка) реч катенаћо ће широм света постати општеприхваћена као нешто ружно, нешто што убија фудбал и чини га незанимљивим.

Милан је у финални меч против Бенфике тог 22. маја 1963. ушао као аутсајдер. Мада је Бела Гутман после друге узастопне титуле шампиона Европе напустио Лисабон због неспоразума с челницима клуба, а нови тренер Фернандо Ријера – бронзани са Светског купа годину дана раније са репрезентацијом Чилеа – доста тога променио у игри португалског тима, Бенфика је и даље била веома моћна. Са Хозеом Торесом у шпицу, Еузебијом иза њега, па страшним крилима Симоесом и Аугустом, Орлови су представљали страх и трепет за све екипе на Старом континенту.

Нерео Роко није се превише уплашио никог од наведених асова. Размишљао је само о томе како да заустави Марија Колуњу. Капитен, ненадмашни креативац, мозак тима, постизао је голове у оба претходна финала када је Бенфика освајала трофеј. Роко је имао план за њега - искусни стратег Росонера изоставио је из тима нападача Паола Барисона (до финала стрелца шест голова), најзаслужнијег за претходне елиминације Ипсвича и Дандија, а у стартних 11 уврстио Ђина Пивателија и – „залепио“ га за Колуњу. Тако нешто до тада није виђено. Пивателијев једини задатак био је да се не одваја од Колуње, да га јури по читавом терену и не да му да дише, а да га успут, када год се укаже прилика, удари и по ногама, што да не. Био је то Роков „очински“ савет за човека од специјалног задатка.

Надмоћност Бенфике материјализована је у 19. минуту, када је Еузебио савладао Геција и најавио да би титула шампиона Европе и трећу годину заредом могла да заврши у Лисабону. Португалци су били бољи и бржи, створили су више шанси, али ни Росонери се нису предавали. Тада 19-годишњи Ђани Ривера од првог минута мучио је одбрану Португалаца милиметарски тачним пасовима ка Алтафинију и Дину Санију. Двојица Бразилаца у првих 45 минута нису успела да се изборе за праве позиције, међутим, у другом делу све се окренуло.

Тачно је да Ривера можда никада после тога своју генијалност није толико ставио у службу тима, односно да је Алтафини постигао можда и најважније голове у каријери, али кључ је био онај Роков потез с почетка утакмице.

Ђино Пиватели толико је изморио Колуњу да је овај „испао из игре“ још током првог полувремена – када није стизао Ђино у помоћ је прискакао Трапатони – да би већ почетком наставка „десетка“ Бенфике и дефинитивно била отписана. После једног старта Роковог специјалца Колуња је био потпуно онеспособљен, а фудбалска правила тада нису предвиђала замену повређеног играча.

„Тако је почео катенаћо“, писали су европски медији након преокрета и тријумфа Милана на Вемблију. Алтафини с два гола, односно Ђани Ривера с две сјајне асистенције постали су јунаци нације. Оба поготка постигнута су после брзих контранапада који ће постати један од главних елемената нове фудбалске филозофије.

На оно што је тренер Милана урадио са Пивателијем шездесетих се гледало чак и с гађењем, али како је време пролазило еуфорија је опадала и Италијане су сви прихватили као такве. Захваљујући тој новој идеологији, освојиће силне трофеје и на клупском и на репрезентативном плану, нико их никада неће понизити на фудбалском терену, а њихова школа биће прихваћена у многим земљама. Прихватиће је многи „Давиди“ како би могли да се супротставе „Голијатима“. Та решеност да се добије по сваку цену уз коришћење свих расположивих средстава – што је још један од главних елемената новог стила – у пионирским данима катенаћа излуђивала је ривале.

"Ово је срамота! Наш велики капитен није могао да игра, само је стајао на терену. Милан је због тога успео да нас победи. Добили су нас на контранапад", изјавио је Еузебио после финала на Вемблију.

И ведета Ипсвича Енди Нелсон обрушио се на начин игре Милана након елиминације у другој рунди:

"Они раде све те одвратне ствари на терену. Вуку за косу, пљују, газе по прстима...", беснео је Нелсон након што је његов тим потучен на Сан Сиру са 3:0.

Поразом Бенфике у финалу 1963. у историју заувек одлазе изразито офанзивне поставке попут 3-2-5 или 3-3-4.

Еленио Ерера унапредиће катенаћо увођењем четвртог играча у последњој линији, такозваног „либера“ или „чистача“, који ће у зависности од резултата играти или иза три централна дефанзивца или испред њих. Ту позицију касније ће прославити Франц Кајзер Бекенбауер, али у доста другачијем систему игре.

Ерерин Интер био је најбољи репрезент нове италијанске идеологије. После Милана узеће две узастопне титуле првака Европе, а 1967. играти финале. Две године касније и Росонери долазе до своје друге европске круне, након чега на велику сцену ступа унапређени тотални фудбал и потпуна доминација Холанђана и Немаца. И поред тога катенаћо није нестао као идеја. Системи ће се мењати из деценије у деценију, али италијански стил остаће јасно дефинисан и препознатљив.

На та давна времена помало нас је подсетио Карло Анчелоти поставком за први полуфинални меч Лиге шампиона против Бајерна у Мадриду. Такви какви су, размажени и увек незадовољни, навијачи Краљевског клуба нису с благонаклоношћу гледали на оно што је Карлето урадио – ако се присетите, нису они волели ни Капела, а и он је успешно одрађивао посао – па је већ уочи реванша морао да одговара на нека незгодна питања типа: „Каква је то игра“, „Шта то покушавате да направите од Реала“, „Да ли ми то играмо Катенаћо“... Смирен као и увек, хладан као шприцер, Анчелоти је покушао да објасни:

"Ја сам Италијан и могу да вам кажем да катенаћо није ружна реч. Некада није лоше тако одиграти. Уз тај систем италијански клубови освојили су много трофеја".

Следећег дана на Алијанц арени у Минхену Реал је потпуно размонтирао Бајерн. Мадридска тактика претрпела је само минималне корекције...

За реч катенаћо (на италијанском „катанац“) први пут чуло се почетком шездесетих година, али овај стил игре у пракси се примењује још од 1947. Нерео Роко је те године преузео Тријестину, тим из свог родног града и исте сезоне је довео до другог места у Серији А, ослањајући се на свој изум. Кроз неколико година легендарни стручњак с Падовом је ушао у елиту, после чега је стигао позив Милана.

Роко је доласком на Сан Сиро добио прилику да започне нову династију италијанског фудбала на великој сцени. Ерера је у Интеру применио исти стил, али је извршио неке измене. Тако ће класична катенаћо формација постати 1-3-3-3, 1-4-4-1 или евентуално 1-4-3-2. До појаве новог стила Италија није била толико позната по дефанзивцима, тек ће овај систем изнедрити најбоље светске одбрамбене играче (Факети, Ђентиле, Ширеа, па нешто касније Бергоми, Барези, Костакурта, Малдини млађи...). И иако су због увођења тог четвртог, па и петог играча у одбрани, Италијани заувек обележени као типичан пример за дефанзивни фудбал, Ерера критичарима никада није дао за право.

"Нападали смо ми и то веома добро! Чак више него многи који нас критикују. Проблем је само у томе што људи који ме копирају не раде то на добар начин. Заборавили су на неке нападачке принципе мог катенаћа. Имао сам либера, да, али имао сам и Факетија, првог офанзивног бека који је постизао више голова него неки нападачи", брецнуо се једном приликом легендарни тренер Интера препричавајући неке детаље из прошлости.

Када је изворни катенаћо доживео бродолом (Ајакс – Интер 2:0 у финалу Купа шампиона 1972. и Ајакс – Милан 6:0 у финалу Суперкупа Европе годину дана касније) Италијани су га унапредили такозваним системом зона миста (мешовита зона) у којој дефанзивци нису стриктно везани за нападаче, већ се померају у линији и покривају леђа један другом, а либеро добија слободнију улогу. Овај стил био је на снази крајем седамдесетих и почетком осамдесетих. Енцо Беарцот је помоћу њега 1982. направио чудо и освојио титулу првака света са Азурима.