Ovako je počeo "Katenaćo"

Posle finala Kupa šampiona 1963. na Vembliju sa velike scene zauvek su otišle izrazito ofanzivne postavke poput 3-2-5 ili 3-3-4. Rokov Milan je započeo, a Ererin Inter usavršio novi stil koji će za sva vremena obeležiti italijanske klubove i reprezentaciju...

Fudbal 24.05.2014 | 16:42

Finale Kupa evropskih šampiona 1963. predstavljalo je jednu od prekretnica u svetskom fudbalu. Posle sedam titula klubova s Pirineja – pet Reala i dve Benfike – Milan postaje prvi italijanski predstavnik koji se dokopao najznačajnijeg klupskog trofeja. Prekid dominacije dva pomenuta kluba predstavljao je i početak nove ere - čuvenog Katenaća. Rosoneri su u tom finalu na Vembliju savladali upravo Benfiku (2:1), što je označilo početak šestogodišnje vladavine novog stila igre koji je uspostavio legendarni trener Milana Nereo Roko, a koji će proslaviti njegov kolega s klupe Intera Elenio Erera.

Zahvaljujući uspesima milanskih velikana šezdesetih godina, katenaćo će postati metonim za italijanski fudbal. Ta ideologija proslaviće i reprezentaciju Italije i ujedno učiniti da Evropa dobije još jednu prepoznatljivu fudbalsku školu.

Velika je zabluda da se novostvoreni sistem svodio isključivo na destrukciju. Rokov Milan i Ererin Inter nisu igrali ružan, već fudbal od zadatka. Iako je akcenat bio na snažnoj odbrani i zonsko postavljanje igrača – što je potpuno suprotno u odnosu na protagoniste „totalnog fudbala“ – oba tima imala su u navali vrlo maštovite fudbalere, sjajne driblere, tehnički odlično potkovane veziste... Ovaj sistem davao je odlične rezultate, trofeji su stizali, pa su mnogi pokušavali da ga kopiraju. Baš zahvaljujući tim „prepisivačima“ (najsvežiji primer Rehagelova Grčka) reč katenaćo će širom sveta postati opšteprihvaćena kao nešto ružno, nešto što ubija fudbal i čini ga nezanimljivim.

Milan je u finalni meč protiv Benfike tog 22. maja 1963. ušao kao autsajder. Mada je Bela Gutman posle druge uzastopne titule šampiona Evrope napustio Lisabon zbog nesporazuma s čelnicima kluba, a novi trener Fernando Rijera – bronzani sa Svetskog kupa godinu dana ranije sa reprezentacijom Čilea – dosta toga promenio u igri portugalskog tima, Benfika je i dalje bila veoma moćna. Sa Hozeom Toresom u špicu, Euzebijom iza njega, pa strašnim krilima Simoesom i Augustom, Orlovi su predstavljali strah i trepet za sve ekipe na Starom kontinentu.

Nereo Roko nije se previše uplašio nikog od navedenih asova. Razmišljao je samo o tome kako da zaustavi Marija Kolunju. Kapiten, nenadmašni kreativac, mozak tima, postizao je golove u oba prethodna finala kada je Benfika osvajala trofej. Roko je imao plan za njega - iskusni strateg Rosonera izostavio je iz tima napadača Paola Barisona (do finala strelca šest golova), najzaslužnijeg za prethodne eliminacije Ipsviča i Dandija, a u startnih 11 uvrstio Đina Pivatelija i – „zalepio“ ga za Kolunju. Tako nešto do tada nije viđeno. Pivatelijev jedini zadatak bio je da se ne odvaja od Kolunje, da ga juri po čitavom terenu i ne da mu da diše, a da ga usput, kada god se ukaže prilika, udari i po nogama, što da ne. Bio je to Rokov „očinski“ savet za čoveka od specijalnog zadatka.

Nadmoćnost Benfike materijalizovana je u 19. minutu, kada je Euzebio savladao Gecija i najavio da bi titula šampiona Evrope i treću godinu zaredom mogla da završi u Lisabonu. Portugalci su bili bolji i brži, stvorili su više šansi, ali ni Rosoneri se nisu predavali. Tada 19-godišnji Đani Rivera od prvog minuta mučio je odbranu Portugalaca milimetarski tačnim pasovima ka Altafiniju i Dinu Saniju. Dvojica Brazilaca u prvih 45 minuta nisu uspela da se izbore za prave pozicije, međutim, u drugom delu sve se okrenulo.

Tačno je da Rivera možda nikada posle toga svoju genijalnost nije toliko stavio u službu tima, odnosno da je Altafini postigao možda i najvažnije golove u karijeri, ali ključ je bio onaj Rokov potez s početka utakmice.

Đino Pivateli toliko je izmorio Kolunju da je ovaj „ispao iz igre“ još tokom prvog poluvremena – kada nije stizao Đino u pomoć je priskakao Trapatoni – da bi već početkom nastavka „desetka“ Benfike i definitivno bila otpisana. Posle jednog starta Rokovog specijalca Kolunja je bio potpuno onesposobljen, a fudbalska pravila tada nisu predviđala zamenu povređenog igrača.

„Tako je počeo katenaćo“, pisali su evropski mediji nakon preokreta i trijumfa Milana na Vembliju. Altafini s dva gola, odnosno Đani Rivera s dve sjajne asistencije postali su junaci nacije. Oba pogotka postignuta su posle brzih kontranapada koji će postati jedan od glavnih elemenata nove fudbalske filozofije.

Na ono što je trener Milana uradio sa Pivatelijem šezdesetih se gledalo čak i s gađenjem, ali kako je vreme prolazilo euforija je opadala i Italijane su svi prihvatili kao takve. Zahvaljujući toj novoj ideologiji, osvojiće silne trofeje i na klupskom i na reprezentativnom planu, niko ih nikada neće poniziti na fudbalskom terenu, a njihova škola biće prihvaćena u mnogim zemljama. Prihvatiće je mnogi „Davidi“ kako bi mogli da se suprotstave „Golijatima“. Ta rešenost da se dobije po svaku cenu uz korišćenje svih raspoloživih sredstava – što je još jedan od glavnih elemenata novog stila – u pionirskim danima katenaća izluđivala je rivale.

"Ovo je sramota! Naš veliki kapiten nije mogao da igra, samo je stajao na terenu. Milan je zbog toga uspeo da nas pobedi. Dobili su nas na kontranapad", izjavio je Euzebio posle finala na Vembliju.

I vedeta Ipsviča Endi Nelson obrušio se na način igre Milana nakon eliminacije u drugoj rundi:

"Oni rade sve te odvratne stvari na terenu. Vuku za kosu, pljuju, gaze po prstima...", besneo je Nelson nakon što je njegov tim potučen na San Siru sa 3:0.

Porazom Benfike u finalu 1963. u istoriju zauvek odlaze izrazito ofanzivne postavke poput 3-2-5 ili 3-3-4.

Elenio Erera unaprediće katenaćo uvođenjem četvrtog igrača u poslednjoj liniji, takozvanog „libera“ ili „čistača“, koji će u zavisnosti od rezultata igrati ili iza tri centralna defanzivca ili ispred njih. Tu poziciju kasnije će proslaviti Franc Kajzer Bekenbauer, ali u dosta drugačijem sistemu igre.

Ererin Inter bio je najbolji reprezent nove italijanske ideologije. Posle Milana uzeće dve uzastopne titule prvaka Evrope, a 1967. igrati finale. Dve godine kasnije i Rosoneri dolaze do svoje druge evropske krune, nakon čega na veliku scenu stupa unapređeni totalni fudbal i potpuna dominacija Holanđana i Nemaca. I pored toga katenaćo nije nestao kao ideja. Sistemi će se menjati iz decenije u deceniju, ali italijanski stil ostaće jasno definisan i prepoznatljiv.

Na ta davna vremena pomalo nas je podsetio Karlo Ančeloti postavkom za prvi polufinalni meč Lige šampiona protiv Bajerna u Madridu. Takvi kakvi su, razmaženi i uvek nezadovoljni, navijači Kraljevskog kluba nisu s blagonaklonošću gledali na ono što je Karleto uradio – ako se prisetite, nisu oni voleli ni Kapela, a i on je uspešno odrađivao posao – pa je već uoči revanša morao da odgovara na neka nezgodna pitanja tipa: „Kakva je to igra“, „Šta to pokušavate da napravite od Reala“, „Da li mi to igramo Katenaćo“... Smiren kao i uvek, hladan kao špricer, Ančeloti je pokušao da objasni:

"Ja sam Italijan i mogu da vam kažem da katenaćo nije ružna reč. Nekada nije loše tako odigrati. Uz taj sistem italijanski klubovi osvojili su mnogo trofeja".

Sledećeg dana na Alijanc areni u Minhenu Real je potpuno razmontirao Bajern. Madridska taktika pretrpela je samo minimalne korekcije...

Za reč katenaćo (na italijanskom „katanac“) prvi put čulo se početkom šezdesetih godina, ali ovaj stil igre u praksi se primenjuje još od 1947. Nereo Roko je te godine preuzeo Trijestinu, tim iz svog rodnog grada i iste sezone je doveo do drugog mesta u Seriji A, oslanjajući se na svoj izum. Kroz nekoliko godina legendarni stručnjak s Padovom je ušao u elitu, posle čega je stigao poziv Milana.

Roko je dolaskom na San Siro dobio priliku da započne novu dinastiju italijanskog fudbala na velikoj sceni. Erera je u Interu primenio isti stil, ali je izvršio neke izmene. Tako će klasična katenaćo formacija postati 1-3-3-3, 1-4-4-1 ili eventualno 1-4-3-2. Do pojave novog stila Italija nije bila toliko poznata po defanzivcima, tek će ovaj sistem iznedriti najbolje svetske odbrambene igrače (Faketi, Đentile, Širea, pa nešto kasnije Bergomi, Barezi, Kostakurta, Maldini mlađi...). I iako su zbog uvođenja tog četvrtog, pa i petog igrača u odbrani, Italijani zauvek obeleženi kao tipičan primer za defanzivni fudbal, Erera kritičarima nikada nije dao za pravo.

"Napadali smo mi i to veoma dobro! Čak više nego mnogi koji nas kritikuju. Problem je samo u tome što ljudi koji me kopiraju ne rade to na dobar način. Zaboravili su na neke napadačke principe mog katenaća. Imao sam libera, da, ali imao sam i Faketija, prvog ofanzivnog beka koji je postizao više golova nego neki napadači", brecnuo se jednom prilikom legendarni trener Intera prepričavajući neke detalje iz prošlosti.

Kada je izvorni katenaćo doživeo brodolom (Ajaks – Inter 2:0 u finalu Kupa šampiona 1972. i Ajaks – Milan 6:0 u finalu Superkupa Evrope godinu dana kasnije) Italijani su ga unapredili takozvanim sistemom zona mista (mešovita zona) u kojoj defanzivci nisu striktno vezani za napadače, već se pomeraju u liniji i pokrivaju leđa jedan drugom, a libero dobija slobodniju ulogu. Ovaj stil bio je na snazi krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih. Enco Bearcot je pomoću njega 1982. napravio čudo i osvojio titulu prvaka sveta sa Azurima.