У себи пронаћи снагу за нове побједе!

У овим условима кризе требало би да се вратимо основним људским и моралним вриједностима. Ми који нисмо угрожени требало би да дамо до знања онима који јесу да мислимо на њих, да смо уз њих и да их нећемо заборавити”, једна је од порука Соње Станчић, психолога из Бањалуке.

Станчићева се осврнула на посљедице које могу донијети поплаве у БиХ, те дала савјете како би требало да дјелујемо у наредном периоду. Она каже да чак и они који су у потопу изгубили све имају начин да иду даље.

Република Српска 22.05.2014 | 22:17

"Снагу тражимо унутар нас. И колико год пута да паднемо, то се не броји, броји се оно колико пута устанемо и колико пронађемо снаге у себи за неке нове побједе и неке нове успјехе", истиче Станчићева.

Како ће новонастала ситуација да утиче на грађане БиХ, а поготово оне који су директно погођени поплавама?

“Људи још не размишљају о посљедицама јер су заокупљени преживљавањем. То је сасвим природно, просто морате да задовољите примарне потребе, да се нахраните, да збринете повреде, да нисте жедни, да дјеца буду на сухом и слично. Тако да не размишљамо о ономе што слиједи послије. Чини ми се тек за неких петнаестак дана или мјесец да ћемо почети полако да се "отрежњавамо" и да будемо свјесни шта све ово значи за нас. Што се тиче тог менталног стања, то може да буде од оног благог шока, невјерице, неког депресивног расположења, до заиста реактивације ПТСП-а. То се поготово односи на подручја Добоја, Шамца, гдје су била велика ратна дејства и јако је пуно избјеглица. И сада је поново много избјеглица, много људи који су поново погођени, без обзира на то што се не ради истој врсти кризе и трауме. Људи су у стању потребе, њихове основне потребе су угрожене. Стручне службе што прије морају да ставе у оптицај и сва средства за психолошку и психо-социјалну помоћ, управо због тога што смо ми врло осјетљиво, врло рањиво подручје уназад 15 или 18 година” истиче психолог.

Поставља се питање - како даље, гдје тражити снагу, мотивацију?

“Моје виђење ствари је у томе да смо ми просто људи који не можемо да тражимо снагу у неком изван нас. Снагу тражимо унутар нас. И колико год пута да паднемо, то се не броји, броји се оно колико пута устанемо и колико пронађемо снаге у себи за неке нове побједе и неке нове успјехе. С обзиром на то да живимо на врло тешком подручју, чини ми се да људи показују спремност да издрже све недаће, и треба да гледамо у то. Ако смо већ преживјели доста непријатних и тешких ситуација, сигурно имамо и ментални и физички капацитет да се изборимо и са овом недаћом сада” каже Станчићева.

Неки људи су, дословно, изгубили све. Имају ли они у себи било какав темељ на којем би могли да граде будућност?

“Свакако да имају! Имају живот, здрави су физички, морају да сачувају и ментално здравље. Једино ако смо здрави, и физички и ментално, ми можемо да нађемо неки посао и да себи обезбиједимо средства за живот, односно егзистенцију, а све послије тога ће већ доћи на своје” напомиње психолог Соња Станчић.

Како ми који нисмо директно угрожени можемо помоћи онима који то јесу?

“Да будемо пријатељи. Да направимо кафу и однесемо нашим пријатељима, сједнемо са њима и разговарамо. Можемо разговарати о тој трауматичној ситуацији, или било чему што ће тада пријати тој особи, или нама заједно са том особом. Не морамо ни причати. Некада људи немају потребу да причају, него да само сједе једни до других и да осјећају да је неко уз њих. Ми који нисмо угрожени треба да дамо до знања тим људима да мислимо на њих, да смо уз њих и да их нећемо заборавити. Знате, ја сада често слушам на терену: "Стиже помоћ два-три дана, ви ћете на нас мислити седам дана, а послије ће свако отићи за својим животом." Људи заправо нису препаднути оним што се сада дешава, него шта ће се десити - да ће они бити заборављени, да ће свако кренути својим животним током. То је, нажалост, негдје и истина. Али, ми управо као пријатељи, као породица, као одговорни појединци, треба да им дамо до знања да ћемо бити с њима све док они не изађу из услова кризе” сматра Станчићева.

Шта бисмо након ових поплава могли да научимо и примијенимо када касније будемо маштали о оном што други имају, а ми немамо?

“Ја радим са људима сваки дан, и ми имамо најразличитију машту, и када јесмо и када нисмо у условима кризе. Мислим да је сада велика предност и да могу послати поруку свима у свијету - да будемо људи. Треба да се вратимо основним људским и моралним вриједностима. У условима кризе на видјело "испливају" и добре и лоше људске особине. Хајде да научимо нешто из оних добрих особина. Мислим да су млади људи овај пут нам били путоказ, као што су то увијек. Показали су да имају солидарност, вољу, мотивацију, да не штеде себе. То је нешто што бисмо могли да научимо од њих. И за будућност треба да учимо нове, будуће младе људе да заправо људски живот нема цијену, да су неке основне људске вриједности оно чему треба да тежимо, а не материјалне или било какве друге. Имамо свој животни вијек, који треба да проживимо на најквалитетнији начин” закључује психолог Соња Станчић.