Данашња и ондашња Србија

Србија ишчекује обележавање стогодишњице избијања Великог рата у спољној атмосфери једне сада већ значајне међународне кризе, оптерећена сиромаштвом које минира њено самопоуздање и међународни капацитет.

Србија 08.05.2014 | 16:39

Током ове године већ се увелико одржавају научне и политиколошке конференције на којима се дискутује о кључним узроцима рата, објашњава светлосно убрзање антагонизама током „јулске кризе“, али и траже паралеле са актуелним нетрпељивостима и кризним жариштима.

Ова питања ће се разматрати на конференцији Центра за међународну сарадњу и одрживи развој крајем маја у Београду.

Свет данас заиста необично подсећа на онај од пре сто година, пре свега по брзини технолошког прогреса, степену међузависности држава кроз глобализовану трговину и производњу, али и по напетости на рубу европског континента.

Ако ближе погледамо, можемо уочити и сличност између ондашње и данашње Србије, што се пре свега огледа у непостојању излаза на светска мора, високом степену сиромаштва и извесном несагласју интереса с највећом централноевропском државом.

Из овог разлога било би корисно да и ми пробамо да извучемо неколике лекције из искуства од пре једног века, да размотримо како су наши претходници тражили и изналазили одговоре на кључна политичка и развојна питања са којима се Србија сусретала – како бисмо покушали да државу вратимо на пут развитка и јачања којим је ишла у то време.

Наша тадашња елита исправно је уочила да главни развојни хендикеп Србије лежи у одсечености од топлих мора, другим речима од главних праваца међународне трговине – што карактерише и позицију данашње Србије.

Имајући ово у виду, главни државни циљеви у балканским ратовима, поред ослобађања народа од Турака, били су спајање са Црном Гором, успостављање непосредне границе са Грчком (која једина у окружењу није била под аустријским утицајем), као и – излазак на Јадранско море у северној Албанији.

Наш министар привреде Коста Стојановић планирао је да се сточна грла, житарице и занатски производи извозе у Египат, Турску и Сирију преко Солуна, а преко луке Драч у Италију, Египат и северну Африку.

Србија се у то време, пред Велики рат, ослободила од погубне економске зависности од Аустрије након добијеног царинског рата и искористила интензивирање токова међународне трговине да послује са целим светом – од Британије до Сирије.

То искуство сигурно није занемарљиво за данашњу Србију, с обзиром на то да поново живимо у времену глобализације и интензивне међународне трговине, а на нама је да одлучимо да ли ћемо се одважити да промишљамо широко.

За сада се у јавном домену не помињу пројекти који би нас снажније укључили у међународно токове, као што су изградња трговачке флоте, развој мултимодалног саобраћаја у Београду, ревитализација дунавских лука и склапање одговарајућих аранжмана са суседима.

Нашим прецима вероватно не би било најјасније зашто данас не користимо београдску луку, и зашто је редовна железничка линија између Београда и Солуна укинута (ускоро се поново отвара).

Други приоритет Косте Стојановића и целе државе била је изградња железничке мреже. Иако је транспорт робе железницом и даље много јефтинији него друмским путем, возови данас у Србији на прузи Београд - Ниш иду спорије него пре сто година.

Војска се крајем те 1912. пробила до јадранске обале, али је под притиском Аустрије, која је поново претила међународном кризом и сукобом, и на наговор савезника, одлучила да се повуче.

Тај моменат је од нарочитог значаја за избијање Великог рата, јер су, према Фрицу Фишеру, баш тог 8. децембра 1912. – поводом кризе настале због захтева Аустрије да се Србија повуче из северне Албаније – немачки кајзер и његови генерали одлучили да Аустрији дају бланко чек.

Чинећи то, свесно су увлачили Европу у рат, јер су били незадовољни тадашњим међународним устројством.

Србија је повлачење са Јадрана донекле компензовала споразумом са Грчком о коришћењу луке Солун и тако је наставила економски раст, све до напада Аустрије 28. јула 1914.

Многе су дакле лекције које можемо добити од наших људи тог времена – од значаја лука и железнице за економску еманципацију државе, преко потребе најближе сарадње са балканским државама како би се спречило уплитање спољних сила, до шансе коју пружа„југосфера” за привредну експанзију.

Наравно, то је било друго време – министар привреде Коста Стојановић је био светски признат математички физичар, који је, узгред, ишао у школу са извесним Миком Петровићем Аласом и Јованом Цвијићем, а када је постао министар, заменио га је на катедри један Милутин Миланковић.

То је било доба кад су „малом Србијом ходали велики људи”, како је написао Радован Самарџић.

У то време просвета и наука су биле насушна потреба, а не нужно зло, док је свако стремљење било прожето духом који је истовремено био и национални и космополитски.

Уосталом, речи Косте Стојановића с почетка 1914. све казују: „Слобода и просвећивање основни су предуслови да се све латентне силе ставе у покрет, а имање пред собом само једног циља – јаке, културно препорођене Србије – донеће ускоро сјајне резултате на свим пољима.”