Небојша Вукановић: Родољуб

Родољуб Драшковић са поносом може да носи своје име у Херцеговини.

Био сам веома сумњичав, опрезан и скептичан када је послије договора у четири ока са тада премијером Милорадом Додиком 2007. године Драшковић купио Индустрију алата.

Најбољи мајстори узели су отпремнине и напустили фабрику, број радника се смањиво и озбиљно сам страховао да ће Индустрија алата бити само једна у низу неуспјешних тајкунских приватизација у Републици Српској чији ће крајни исход бити затварање капија, прекид производње и отпуштање радника.

Срећом то се није догодило, а Родољуб Драшковић је напокон дао довољно материјала и повода да се напише једна позитивна и успјешна прича из Херецговине.

Он је за сада јединствен примјер успјешног инвестирања, отварања више стотина радних мјеста у производњи и реалном сектору у сиромашној Херцеговини.

Очигледно је да су се у Родољубу пробудила патриотска осјећања јер је по доласку у Херцеговину прво обезбједио средства за обнову Петропавловог манастира у Требињу, потом је на обали Требишњице саградио своју раскошну резиденцију, а онда је инвестирао десетине милиона марака у нове погоне и прехрамбену фабрику у Требињу и Невесињу гдје тренутно ради више од 450 радника.

Мада је број радника значајно смањен ипак је сачувана производња металног алата у Индустрији алата, па Драшковићев концерн у Херцеговини тренутно запошљава више од 1000 радника.

Сигурно је да би плате радницима у прехрамбеној индустрији могле бити веће и да је потребно да се они охрабре и синдикално организују, али у овим тешким временима најважније је да се плате и доприноси редовно исплаћују, и да је 400 породица добило одређену сигурност.

Пријатно сам био изненађен када сам од познаника и родбине сазнао да је за 8. март и Васкрс Драшковић дао бонус свим запосленим, и да су они углавном задовољни условима рада.

Прехрамбена фирма у Требињу добро послује, у протеклој години остварила је 9 000 000 марака профита, па је врло вјероватно да ће власник концерна испунити и ново обећање и до краја 2015. године отворити други погон у Требињу у коме ће према најавама радити више од 500 радника.

Потребе прехрамбене индустрије оваквих капацитета су велике, па је логично очекивати да се омогући сигуран откуп производа и обезбједи повећање пољопривредне производње у запуштеном Поповом пољу и другим дијеловима Херцеговине.

Драшковић својим примјером доказује да су домаће инвестиције најважније, да постоје огромне могућности за привредни опоравак и инвестирање, прије свега привлачење наших успјешних људи из расејања, уколико они буду наишли на разумјевање и подршку локалних и републичких власти.

Надам се да Драшковић неће остати усамљен примјер, и да ће у наредном периоду бити још значајних инвеститора који ће помоћи привредни опоравак источне Херцеговине, а самим тим спријечити даље исељавање и побољшати демографску слику регије.

Уколико се у Требињу и Невесињу према најавама у наредне двије године запосли још 700 људи у наредне двије године, Родољуб Драшквић ће сигурно бити највећи послератни херцеговачки патриота.