Ко ће са ким “пред Милоша"

Опозиција, предвођена СДС-ом, успоставила је политички изборни блок „Савез за промјене“, на реду је СНСД да одговори истом мјером.

Или да се супротстави сам Савезу, али је онда владајућа странка сигуран губитник.

СНСД се налази у врло незавидној позицији, јер се њихови партнери, Социјалистичка партија и ДНС, још увијек нису јавно очитовали о тома како и са ким ће на наредне изборе, посебно што се предсједничких нивоа тиче.

Многи узимају здраво за готово да ће СП и ДНС стати уз Милорада Додика, али то, иако дјелује сасвим реално, још увијек није завршена прича, све док се не попечати потписима, као што су то учиниле и опозиционе странке, чланице Савеза.

И социјалисти и ДНС-овци су „зихераши“ и свјесни су да су Додикове и СНСД-ове позиције веома угрожене, да им је рејтинг у паду, да, што је најважније, званични Београд „потајно“ прижељкује одлазак овдашњег Режима, што су, уз сијасет међупартијских омраза и размирица (са акцентом на оне шумске), које су се накотиле у девет година коалиције на власти, веома битни чиниоци који и Петра Ђокића и Марка Павића тјерају да триста пута премјере, прије него што одсијеку коме ће се привољети.

Уз то, и Ђокић и Павић знају да ће СНСД, уколико изгуби изборе на свим нивоима, пући као леденица и да ће се та партија сасути попут србијанске Демократске странке.

У таквој варијанти и они ће остати без кадрова и чланства, пошто ће већина њихових функционера покушати пронаћи ухлебљење код нових шефова. Једноставније речено, СП и ДНС тешко могу преживјети опозиционе дане, посебно због чињенице да имају за извоз „путера на глави“ и да ће се и њихови менаџери наћи на удару истражних органа.

И Ђокић и Павић знају да је из власти лакше гледати како дојучерашњи сарадници одлазе у „Марици“ („случај Љубојевић“), него из опозиције тврдити да се ради о „политичком прогону“, истовремено чекајући свој ред за „превоз“.

Зато ће овај двојац калкулисати до последњег, Павић и више него Ђокић, тако да су велика политичка изненађења још увијек могућа, а тек ће се крајем маја ситуација потпуно избистрити и знаће се ко је са ким и против кога.

До тада, СП, а посебно ДНС ће разматрати више него пажљиво и детаљно, вагајући на апотекарској ваги, и СДС-ову и СНСД-ову опцију.

Павић је зато недавно и рекао да је њихова подршка „било којој странци“ условљена „добијањем једне предсједничке номинације“ (изјавио је то на БНТВ).

Крај маја ће донијети и предсједничке кандидатуре.

У трци за предсједника РС већ су виђени Милорад Додик и Младен Босић, а узмицање било ког од њих двојице ка номинацији за члана Предсједништва БиХ, или, пак, некандидовање, биће погубно по опцију којој су на челу.

И Додик и Босић „осуђени“ су на трку за предсједника РС и тако и треба да буде, јер је једино логично и политички коректно да се предсједници најјачих странака међусобно сучеле. Онај који однесе побједу, носи и сву власт. Онај који изгуби одлази заувијек са политичке сцене.

У сјени ове пресудне битке, која се увелико припрема, је трка за члана Предсједништва БиХ.

Ни СНСД ни СДС/Савез нису назначили ко би могао да их представља у овој траци, иако се увелико спекулише да би Додик могао да понуди номинацију Марку Павићу (који је рекао да га та позиција лично не интересује, али им је као странци интересантна), а Босић Младену Иванићу.

То су само спекулације, а више је него тешко повјеровати да ће се оне и оваплотити.

СНСД ће имати свог кандидата у трци на сарајевској цести; све остало било би прворазредно изненађење. Разлога је много, а кључни је да Додик никако не смије испустити утицај у Сарајеву било коме изван СНСД-а, јер је његова политика базирана на негацији БиХ и свега у вези БиХ.

Одустајање СНСД-а од кандидатуре за Сарајево и давање те номинације неком од изборних коалиционих партнера значило би одустајање од политике прокламоване у последњих девет година.

То Додик и СНСД себи не могу/не смију дозволити, чак и да хоће.

Уједно би то било и признање велике слабости најјаче владајуће странке и јавно материјализовање тврдњи о тешком паду рејтинга, што би за СНСД значило „дупло голо“ које никако на изборима не може изродити ништа добро.

Зато ће СНСД имати свог кандидата, а ко ће то бити питање је на које ни у тој странци немају још увијек конкретан одговор.

Додик је најближи идеји да кандидује Жељку Цвијановић, чему се оштро противе његови најближи и најоданији сарадници који сматрају да ће га она, уколико евентуално добије ту трку, издати. То и јавно тврде, премда су ти наводи умотани у сказке о „миришљавоој издајничкој женској руци и нози“.

Иако Цвијановићева „не мирише“ Додиковим најлојалнијим и најоданијим играчима, он, још увијек, не одустаје од ње, што довољно говори о степену његовог неповјерења у друге високе функционере те странке, који претендују за ту кандидатуру. Очито је да је параноја, и то велика, природно стање ствари у СНСД-у.

У Савезу за промјене, примарно СДС-у, створена је квалитетна већина која сматра да Иванић никако не треба да буде кандидат за члана Предсједништва БиХ.

И то је одлична процјена, јер он нема шансе за побједу. Чак и да има, Иванић није особа која доноси промјене, нити је политичар који може снажно утицати на покретање позитивних политичких процеса и промјене свијести. Дапаче.

Питање је како ће Иванић реаговати када му се саопшти да он не би требао бити кандидат и да ли ће извадити ПДП из Савеза? Неће, јер нема куд. Сваки његов покушај самосталног наступа завршио би катастрофално и и значио би сигурни распад ПДП-а у предизборном периоду.

Иванић ће, иако невољко, прихватити ту варијанту, уз квалитетан колатерал. Посебно због чињенице да он данас не може гарантовати да ће сви бирачи који намјеравају гласати за ПДП свој „иксић“ дати и њему.

За Савез би најефектније било да кандидују нестраначку личност за позицију српског члана Предсједништва БиХ, јер би на тај начин потврдили и ширину организације и опредијељеност за промјене и, што је веома битна димензија, одустајање од партократије, као ексклузивног начина политичког дјеловања на овим просторима.

Уколико не нађу адекватну особу која може повући бираче за собом, онда је рјешење да СДС да и другог кандидата, чиме би та странка демонстрирала нову снагу, енергију и самоувјереност, што је итекако важно у судару са СНСД-ом.

У тој варијанти, најквалитетнији кандидат, уз све његове мане (о којима сам већ писао), којег СДС може понудити јесте Огњен Тадић. Он, изван сваке разумне сумње, у трци за Предсједништво БиХ може побиједити Цвијановићеву и супротставити се било којем другом такмацу из СНСД-а.

хттпс://слободанвасковиц.блогспот.цом/2014/05/номинације-ко-це-са-ким-пред-милоса.хтмл?м=1