Посљедњи приповједач Маракеша

Традиција приповиједања у Маракешу има древне коријене и сматра се да датира још из 11. вијека. Иако се још одржала, питање је колико дуго може опстати у свијету пуном савремене технологије.

 

Путовања 28.04.2014 | 10:53

"Цафе де Франце" у Маракешу је нешто попут институције. Ријеч је о најстаријем и најпознатијем мјесту окупљања које се налази на главном тргу Џма ел Фна. Датира из времена француског протектората и још изгледа као да се баш ништа није мијењало од његовог оснивања.

 Овдје су "радили" неки од најпознатијих маракешких приповједача, међу којима и Абдерахим ел Макури, високи, мршави старац, дубоких очију и израженог носа. Абдерахим за себе поносно каже да је приповједач и један од од посљедњих тзв. Хлаyкиа, како их зову у Маракешу.

РЕЦИТОВАЊЕ: Обично предвече, када сунце зађе и мујезин позове на молитву, Абдерахим почиње да рецитује стихове молитви, а затим слиједе митови, легенде и народне приче. Како прича постаје интересантнија, тако се све више људи окупља око њега.

Постоји стара изрека у Маракешу која каже: "Када један приповједач умре, као да спалите библиотеку." Абдерахим је током свих ових година видио многе колеге како одлазе на пут без повратка. Неки су током година одустали од овог традиционалног позива, јер им је исплативије туристима чистити ципеле. Гомиле које су се некада окупљале око приповједача данас радије гледају ТВ у баштама оближњих кафеа.

Крајем седамдесетих на главном тргу било је близу 20 приповједача. Данас је остао само Абдерахим.

Абдерахим се надао да ће његов син Зохеир наставити традицију. О њима је чак снимљен и документарни филм, који је приказан на Маракеш међународном филмском фестивалу. Међутим, млади Зохеир се није могао изборити с изненадном славом и добио је нервни слом. Абдерахим и његова супруга кажу да се већ годинама боре с његовом болешћу, те да су га морали исписати из школе. Данас је мало боље, али се родитељи и даље боре да му набаве све потребне лијекове.

НА МАРГИНИ: Иако не губи наду да ће се Зохеир опоравити и једног дана приповиједати приче на главном тргу, Абдерахим признаје да његов позив више није популаран у Мароку.

"Ево, погледајте, на овом тргу више нема мјеста за приповједаче. Овдје је сувише бучно, продаје се све што се стигне, од афродизијака до лажних зуба", каже Абдерахим, страхујући да ће га "вријеме прегазити".

Умјетност приповиједања, која живи већ 1.000 година, данас више не може пратити корак с временом. Гужва, бука и нова технологија су их у потпуности ставили на саму маргину.

Ипак, да све није тако црно свједочи и то да је отворен нови кафе, који би једног дана могао бити популаран као "Цафе де Франце". Овдје покушавају вратити популарност умјетности приповиједања, а млади Мароканци редовно долазе овамо, слушајући старе приче, настојећи их препричати на начин како су то радили вијековима.

Да ли ће приповиједање опсати у Маракешу остаје да се види, а о томе можда најбоље говори још једна стара мароканска изрека: "Ништа није сигурно, али све је могуће."