Има 23 године, а 24 дјетета

Жан Клод Нкуси има 23 године и 24 дјетета. Није их добио млад нити они имају његове гене.Жан Клод, као и многи други млади људи из Руанде, насиљем разорене земље, "вјештачки" је отац 24 дјетета.

Занимљивости 25.04.2012 | 09:38

Једино што им је заједничко је - сви су преживјели геноцид у којем је 1994. убијено око 800.000 људи, пише ЦНН.

 

Жан Клод припада етничкој групи Тутсија и члан је организације Савез студената жртава геноцида (АЕРГ), чији је "заштитни знак" акција помоћи жртвама стварањем "вјештачких породица".Организацију је 1996. основало 12 студената Универзитета у Руанди, а данас та организација броји више од 43.000 студената и средњошколаца те мале афричке државе.

 

АЕРГ ствара "вјештачке породице" од својих чланова, на основу територијалне припадности неком факултету или школи. Новоформирана "породица" састаје се и демократски бира "оца" и "мајку" из својих редова.Иако те "породице" не живе заједно, међусобно се помажу кад је ријеч о финансијама и другим питањима.Данас широм Руанде постоје стотине "вјештачких породица".

 

"У Руанди смо сви некад имали велике породице, али је у вријеме геноцида много људи побијено. Зато стварамо 'вјештачке породице' - да бисмо се вратили уобичајеним животима", каже један од координатора Организације Данијел Тујизере за ЦНН.Зато и данас у Руанди можете да нађете човјека који је отац 25 дјеце."То је због историје", додаје.

 

Национална координатора АЕРГ Константин Рукундо објашњава да је концепт произашао из основних потреба."Потребан вам је неко ко ће о вама бринути", каже она, објашњавајући да је циљ да те породице - као и све друге - брину о својим члановима доживотно.Према процјенама УНИЦЕФ-а, 95.000 дјеце остали су сирочићи због геноцида. Чак 75 одсто њих свједоци су убистава и рањавања, а многи су и лично жртве насиља и силовања.

 

Њихови проблеми у Руанди настављени су и послије 1994. До 2001. процјењује се да је 264.000 дјеце из Руанде изгубило једног или оба родитеља због сиде, болести која се дјелимично проширила због масовних силовања као "оружја" у рату.

 

Та дјеца и данас, углавном, пате јер су сиромашна, често бескућници, са траумама и неријешеним правним статусом. Земља коју су посједовали њихови родитељи одузимана је послије њихове смрти, а многи млади тада су били премлади да би потраживали земљиште.

 

Келси Финеган, која се бави проблемима преживјелих у геноциду, каже да ту дјецу, данас младе људе, у различитим аспектима живота прате различите трауме: "Многи имају проблем са учењем, са одржавањем веза, проблеме са дрогом и алкохолом."

 

Кевин Мугина је 21-огодишњак који је и сам члан једне "вјештачке породице" и каже да му то помаже да се избори са својим осјећањима."Неки људи су били веома бијесни. Нека дјеца су и данас у шоку", каже он, примјећујући да породица помаже разговором и контролом осјећања - како би у миру живјели са сусједима.

 

Августин Нсенгијумуа има 27 година и каже да и дан данас зове своју "вјештачку" мајку "за сваку ситницу" - кад му фали оловка или остане без сапуна.Нкуси, 23-огодишњи "отац" 24 дјеце, млађи је од неких својих "потомака".

 Каже за ЦНН да очинство носи велику одговорност: "Морате да знате сваку ситуацију у којој су ваша дјеца - да ли једу, уче, како живе сваки дан. Ако је једно дијете болесно, морам то први да сазнам."Његова "дјеца" смислила су му и надимак - Урумури, што у преводу отприлике значи "онај који доноси свјетлост".