Иронија судбине: Хрватска тужи Србију за геноцид

Ратне генерације из Другог светског рата доживеле су да Хрватска тужи Србију за геноцид.

Република Српска 03.04.2014 | 11:55 Ратне генерације из Другог светског рата доживеле су да Хрватска тужи Србију за геноцид. Имајући у виду да до сада ниједан злочин на територији Хрватске није квалификован као злочин геноцида, нити је међународни кривични трибунал иједно лице, по индивидуалној одговорности, и на једној и на другој страни, оптужио за такав злочин, може се очекивати неуспешност тужбе Хрватске и противтужбе Србије пред Међународним судом правде. То не значи да суд не може и другачије да одлучи. Ово кажем с обзиром на дате квалификације злочина геноцида у досадашњој пракси Међународног кривичног трибунала и Међународног суда правде, где је дата предност ширем тумачењу одредаба из дефиниције злочина геноцида (измештеност и протеривање становништва, етничко чишћење и геноцид, злочини против ратних заробљеника и геноцид итд.), што проширује тумачење злочина геноцида по Конвенцији од 1948. године. Злочини етничког чишћења у операцији ,,Олуја”, као и у ,,Бљеску”, имају, због своје масовности, метода како су вршени и јасно изражене намере, извесне елементе злочина геноцида инкриминисане одредбама поменуте конвенције о геноциду. Они се настављају и понављају, то јест имају основу и сличност са злочинима почињеним против српског народа у време НДХ. Нажалост, злочини из 1941–1945. у Јасеновцу и другим стратиштима нису међународноправно одговарајуће процесуирани у Нирнбергу 1946. и касније. Иронија је судбине за ратне генерације из Другог светског рата да доживе да Хрватска тужи Србију за геноцид. Сувише има, на штету Србије, једностраних одлука и ставова међународних органа и других држава, изјава у медијима о ратним злочинима и одговорности у оружаним сукобима на тлу Југославије. Примењивани су различити стандарди у истоветним ситуацијама. У интересу је будућих генерација да се региструју сва непочинства учињена на обема странама и добију одговарајућу судску оцену. Не делим у потпуности мишљење професора Тибора Варадија о умањеном значају за исход спора укључивање у противтужбу злочина геноцида над српским народом у време ,,Независне Државе Хрватске” 1941–1945 (једног од највећих злочина геноцида у историји прошлог столећа, поред оних над Јерменима у Првом и Јеврејима и Ромима у Другом светском рату. Не поричем неретроактивност примене Конвенције о геноциду од 1948. године и омеђен предмет суђења за период 1991–1995. Ипак, ближи сам оним мишљењима која овај спор стављају у шири контекст. Нека веза у догађајима између 1941–1945 и 1991–1995. постоји. Као што треба имати у виду и то да је Хрватска поднела тужбу Међународном суду правде против СР Југославије 2. јула 1999, што је, по мом мишљењу, био вид притиска у време вођења поступка по тужби СРЈ против десет, то јест осам држава НАТО за оружану агресију од 24. марта до 10. јуна исте године. Норме се морају поштовати, али се и живот који их је произвео не може занемаривати. Такође,нисам сагласан са проценом да се сврха овог суђења исцрпла тиме што ,,ниједан од актера из оног времена није на сцени”, или пак да не треба отварати ,,старе историјске ране” (Ајвор Робертс, ,,Политика”, 1. децембар 2013). С тим у вези подсећам да су САД после Другог светског рата годинама оклевале да југословенским властима изруче усташког министра унутрашњих послова НДХ на основу Конвенције о изручењу криваца, закључене између САД и Краљевине Србије 1903. Изручен је у последњи час, потпуно сенилан и физички неспособан за суђење. Напомињем, на крају, и то да странке у спору могу у било ком тренутку до изрицања пресуде да се споразумеју и обуставе поступак започет пред судом 4. марта 2014. (члан 88 правилника суда). Аутор текста: Стеван Ђорђевић, професор међународног права и међународних односа на Правном факултету  Универзитета у Београду, у пензији.