Ironija sudbine: Hrvatska tuži Srbiju za genocid

Ratne generacije iz Drugog svetskog rata doživele su da Hrvatska tuži Srbiju za genocid.

Republika Srpska 03.04.2014 | 11:55 Ratne generacije iz Drugog svetskog rata doživele su da Hrvatska tuži Srbiju za genocid. Imajući u vidu da do sada nijedan zločin na teritoriji Hrvatske nije kvalifikovan kao zločin genocida, niti je međunarodni krivični tribunal ijedno lice, po individualnoj odgovornosti, i na jednoj i na drugoj strani, optužio za takav zločin, može se očekivati neuspešnost tužbe Hrvatske i protivtužbe Srbije pred Međunarodnim sudom pravde. To ne znači da sud ne može i drugačije da odluči. Ovo kažem s obzirom na date kvalifikacije zločina genocida u dosadašnjoj praksi Međunarodnog krivičnog tribunala i Međunarodnog suda pravde, gde je data prednost širem tumačenju odredaba iz definicije zločina genocida (izmeštenost i proterivanje stanovništva, etničko čišćenje i genocid, zločini protiv ratnih zarobljenika i genocid itd.), što proširuje tumačenje zločina genocida po Konvenciji od 1948. godine. Zločini etničkog čišćenja u operaciji ,,Oluja”, kao i u ,,Bljesku”, imaju, zbog svoje masovnosti, metoda kako su vršeni i jasno izražene namere, izvesne elemente zločina genocida inkriminisane odredbama pomenute konvencije o genocidu. Oni se nastavljaju i ponavljaju, to jest imaju osnovu i sličnost sa zločinima počinjenim protiv srpskog naroda u vreme NDH. Nažalost, zločini iz 1941–1945. u Jasenovcu i drugim stratištima nisu međunarodnopravno odgovarajuće procesuirani u Nirnbergu 1946. i kasnije. Ironija je sudbine za ratne generacije iz Drugog svetskog rata da dožive da Hrvatska tuži Srbiju za genocid. Suviše ima, na štetu Srbije, jednostranih odluka i stavova međunarodnih organa i drugih država, izjava u medijima o ratnim zločinima i odgovornosti u oružanim sukobima na tlu Jugoslavije. Primenjivani su različiti standardi u istovetnim situacijama. U interesu je budućih generacija da se registruju sva nepočinstva učinjena na obema stranama i dobiju odgovarajuću sudsku ocenu. Ne delim u potpunosti mišljenje profesora Tibora Varadija o umanjenom značaju za ishod spora uključivanje u protivtužbu zločina genocida nad srpskim narodom u vreme ,,Nezavisne Države Hrvatske” 1941–1945 (jednog od najvećih zločina genocida u istoriji prošlog stoleća, pored onih nad Jermenima u Prvom i Jevrejima i Romima u Drugom svetskom ratu. Ne poričem neretroaktivnost primene Konvencije o genocidu od 1948. godine i omeđen predmet suđenja za period 1991–1995. Ipak, bliži sam onim mišljenjima koja ovaj spor stavljaju u širi kontekst. Neka veza u događajima između 1941–1945 i 1991–1995. postoji. Kao što treba imati u vidu i to da je Hrvatska podnela tužbu Međunarodnom sudu pravde protiv SR Jugoslavije 2. jula 1999, što je, po mom mišljenju, bio vid pritiska u vreme vođenja postupka po tužbi SRJ protiv deset, to jest osam država NATO za oružanu agresiju od 24. marta do 10. juna iste godine. Norme se moraju poštovati, ali se i život koji ih je proizveo ne može zanemarivati. Takođe,nisam saglasan sa procenom da se svrha ovog suđenja iscrpla time što ,,nijedan od aktera iz onog vremena nije na sceni”, ili pak da ne treba otvarati ,,stare istorijske rane” (Ajvor Roberts, ,,Politika”, 1. decembar 2013). S tim u vezi podsećam da su SAD posle Drugog svetskog rata godinama oklevale da jugoslovenskim vlastima izruče ustaškog ministra unutrašnjih poslova NDH na osnovu Konvencije o izručenju krivaca, zaključene između SAD i Kraljevine Srbije 1903. Izručen je u poslednji čas, potpuno senilan i fizički nesposoban za suđenje. Napominjem, na kraju, i to da stranke u sporu mogu u bilo kom trenutku do izricanja presude da se sporazumeju i obustave postupak započet pred sudom 4. marta 2014. (član 88 pravilnika suda). Autor teksta: Stevan Đorđević, profesor međunarodnog prava i međunarodnih odnosa na Pravnom fakultetu  Univerziteta u Beogradu, u penziji.