Доктори за смијех: Сјећате ли се Мије и Чкаље?

Ово је прича о томе зашто су Мију Алексића и Миодрага Петровића Чкаљу Југословени волели као друга Тита, како је Мија избегао стрељање и био избачен из ЈДП-а, шта је студирао Чкаља, на који симболичан дан је рођен, и како се политички ангажовао, али пре свега - како су Мија и Чкаља, доктори за смех, свима нама улепшавали живот.

Република Српска 03.04.2014 | 11:41 Ово је прича о томе зашто су Мију Алексића и Миодрага Петровића Чкаљу Југословени волели као друга Тита, како је Мија избегао стрељање и био избачен из ЈДП-а, шта је студирао Чкаља, на који симболичан дан је рођен, и како се политички ангажовао, али пре свега - како су Мија и Чкаља, доктори за смех, свима нама улепшавали живот. Година је 1959, 14. је фебруар, Дан заљубљених… Улице празне, нигде живе душе. Цео комшилук сјатио се код оног што га иза леђа зову “буржуј”, јер једини у крају има телевизор. За неколико минута почиње емитовање прве југословенске серије снимане у продукције Телевизије Београд – “Сервисна станица”. У ваздуху се осећа нервоза, иако сви до последњег знају да не може бити промашаја у серији коју режира Радивоје Лола Ђукић, а насловне улоге тумаче у народу омиљени Мија и Чкаља. Тако је и било. Након више него добро примљене премијерне епизоде, уследило је снимање чак три филма у којима су се Мија и Чкаља надметали као в.д. Рака и кувар Јордан – “Срећа у торби”, “Нема малих богова” и “Сервисна станица”. На њих је сваки од двадесет милиона Југословена гледао као на неког свог. Врхунски комичари, бардови, глумчине које су “делиле” фамилије и завађале браћу и сестре. Једни су волели Мију због озбиљнијег комедиографског приступа, други Чкаљу, јер их је засмејавао до суза. Једни су волели Чкаљу, јер је навијао за Звезду, други Мију, јер је обожавао Партизан. Једнима се више свиђало како у легендарној емисији првог програма Радио Београда “Весело вече” звучи Мија, другима Чкаља. Речју, били су то јунаци без премца југословенске послератне популарне културе. Говорило се: “Друг Тито, па Мија и Чкаља“. Овде је, можда, боље да застанемо и бацимо се на ретроспективу, јер данас нико није популаран као што су њих двојица били некад. Годину дана старији од Чкаље, Милосав Мија Алексић, рођен је у Горњој Црнући код Горњег Милановца 26. септембра 1923. Средином 1933. породица се сели у Крагујевац, где као гимназијалац почиње аматерски да се бави глумом. Октобра 1941, у време стравичног стрељања ученика у Крагујевцу, пуким случајем је избегао смрт. Свега две године касније игра мање улоге у Нушићевим и Стеријиним комадима у Крагујевачком позоришту, да би 1944. отишао у Скојевце. Крајем рата прекомандован је у Београд, где је постао стални члан Хора ЈНА. Враћа се у крагујевачко Народно позориште, у којем је остао до 1949, кад је по службеној дужности премештен у београдско Народно позориште. Од 1952. је стални члан ЈДП-а, где тих педесетих бриљира у “Вишњику”, “Ожалошћеној породици”, “Дунду Мароју”… Међутим, 1965. годину обележиће својеврсним скандалом. Пошто се појавио припит на матине представи “Дундо Мароје”, упркос томе што је глумачке бравуре извео без иједне грешке, уручен му је отказ. Истог тренутка враћа се у Народно позориште, у којем остаје до пензије 1977. У више од 140 улога пошло му је за руком оно што је мало коме успело – да публику изнова одушевљава како комедиографским репертоаром (Нушић, Молијер), тако и захтевним драмским ролама (Ричард ИИИ). Добричин прстен за животно дело добио је 1982. Но, како то бива, широј публици Мија постаје познат пре свега по радио, ТВ и филмским улогама. Деценијама је био члан глумачке екипе радио емисије “Весело вече”, која је почела да се емитује давне 1949. (као Рафаило Раф Максић), а пробој на филму остварује код Пурише Ђорђевића 1953. у чувеном “Општинском детету. Следе улоге у остварењима: “Госпођа министарка”, “Љубав и мода”, “Срећа у торби”, “Др” (за коју је добио Златну арену у Пули), “Човек из храстове шуме”, “Сан”, “Јутро”, “Скупљачи перја”, “Боксери иду у рај”… На телевизији га будно прате у драмама, шоу-програмима, серијама: “Огледало грађанина покорног” (1963), “Серафимов клуб”, “Детелина с три листа”, “Лицем у наличје”, “Забавља вас Мија Алексић”, “Десет заповести”, “Дипломци”, “Вага за тачно мерење”, а осамдесете обележава ролама у култним филмовима: “Маратонци трче почасни круг”, “Човек с четири ноге”, “Варљиво лето ’68″. Посебно поглавље у Мијиној каријери била је сарадња с Радивојем Лолом Ђукићем, аутором пионирских хумористичких ТВ серија. У првој, из 1959. године – “Сервисна станица”, играо је лик в.д. Раке и стекао огромну популарност у целој земљи. Касније је наставио да игра у Лолиним серијама и филмовима, често у тандему с Миодрагом Петровићем Чкаљом. Последњу улогу на филму одиграо је у остварењу Горана Паскаљевића “Танго Аргентино”. За ту улогу награђен је Гран пријем на филмским сусретима у Нишу. Умро је у Београду, 12. марта 1995, у 71. години. Сахрањен је у Алеји великана на Новом гробљу. Миодраг Петровић Чкаља рођен је, веровали или не, на светски дан шале – 1. априла 1924. у Крушевцу, и то како је увек поносно истицао, као четврто дете. Интересантан надимак по којем ће постати препознатљив за кратко време наденуо му је школски друг Јефтић, јер је као дете био “сувоњав и штркљаст”. Већ у гимназији улази у драмску секцију, а током Другог светског рата придружује се културно-просветној екипи 47. дивизије НОВЈ. Након рата и демобилизације уписује студије ветерине у Београду настављајући паралелно да се бави глумом у КУД “Иво Лола Рибар”. Убрзо постаје члан Драмског студија Радио Београда, а праву популарност стиче емисијом првог програма РТБ “Весело вече”. Отварају му се и врата Хумористичког позоришта у Београду у којем остаје од 1951. до 1977. Следи улога кувара Јордана у првој серији ТВБ “Сервисна станица”, као и позоришне улоге које је критика сјајно оценила у представи “Бог је умро узалуд” (снимљен и филм) и антологијској комедији Драгутина Добричанина “Заједнички стан” (касније је снимљена и ТВ верзија. Као и Мију, и њега је шира публика ипак запамтила по улогама на филму и у серијама. Био је ненадмашан у остварењима “Љубав на сеоски начин” (1970), “Камионџије” (1972. – прим. аут. сме ли ико да дигне два прста и каже да не зна ко су Паја и Јаре и “колико пута и кога је клао Тута Бугарин”?), “Сачулатац”, “Образ уз образ”, “Врућ ветар” (1980), “Камионџије 2″ (1983), “Полетарац”, “Бољи живот”, “То се само свици играју”, као и у филмовима: “Пут око света”, “Народни посланик”, “Заједнички стан”, “Орлови рано лете” (1966), “Бог је умро узалуд” (1969), “Паја и Јаре” (1973), “Авантуре Боривоја Шурдиловића” (1980) и “Камионџије опет возе” (1984). Од 1976. имао је статус слободног уметника, а поред Стеријине, добитник је и Седмојулске, Нушићеве награде за животно дело (1995), као и “Златног ћурана” за животно дело на Данима комедије у Јагодини. Последње године живота провео је тихо, повукавши се из јавног живота. Јавно се ангажовао 2000. у предизборној кампањи демократских снага. Преминуо је 20. октобра 2003. у 79. години у Београду.