Неминовност судара Додика и Босића

До избора је остало још седам мјесеци, а нервоза међу политичарима, али и народом, већ је близу тачке кључања.

Република Српска 24.03.2014 | 08:00 До избора је остало још седам мјесеци, а нервоза међу политичарима, али и народом, већ је близу тачке кључања.Акције владајуће олигархије драматично падају, опозиција никако да пронађе карику која јој недостаје да би могла кренути још одлучније у поход на власт, па дјелује тромо и успорено. Срећом, све мање дезорјентисано. Званични Београд све је даљи од званичне Бањалуке и што се чешће срећу, хладноћа односа постаје све израженија. Зачин је то што ће итекако утицати на изборне резултате. У СНСД-у су тешко обољели од депресије, мало ко значајан иступа и брани позиције странке; седми ешалон добио је прилику, али они само потврђују да је "парање џемпера" попримило велике размјере. Сви бјеже од тешких питања, а и како уопште одбранити недјела Ранка Шкрбића, неспособност Станислава Чађе, насиље над институцијама које спроводе тајкуни, лажи, криминал, опсјене. Ту и тамо иступа Игор Радојичић, који једино успијева да потврди сопствену недосљедност, лицемјерство и недораслост задатку вођења Градског одбора Бањалука. Радојичић дјелује изгубљенији од малезијског Боинга. Жељка Цвијановић неповратно је изгубљена у сопственој небитности, незнању и некомпетентности, а њени хињени арогантни иступи само додатно цементирају такво стање. Небојша Радмановић и Никола Шпирић, два лијена демагога, примарно су упослени пројектом очувања стеченог богатства; до странке им је колико до лањског снијега. Једини је "на црти" још увијек Милорад Додик, поприлично излизан, уморан, досадан, крајње недосљедан, пресклон минхаузеновштини најнижег степена и, што не рећи, веома забринут за сопствену политичку будућност. С правом. Његова "Потемкинова села, градови, аеродроми, пројекти, путеви, мостови." нису више ни за насмијати; политика му се свела на прежвакавање потрошених референдумских лажа, несупјешне покушаје полтронисања Београду, још неуспјешније руске турнеје; Пао је тако ниско да је чак постао средство ислужених, ником потребних, прљавих безбједњака, гелиптера и первертита наци провенијенције, што сопствену испразност, незнање, комплексе, фрустрације, шизофреније. покушавају компензовати развлачећи остатке Додиковог политичког хабитуса кроз канализацију и блато. Додик је у тешкој кризи, чим се и таквог смећа лаћа; назире сопствени пораз, који би значио и крај његове политичке каријере. И, сасвим реално, боравка на слободи. Он је свјестан да је од регионалног лидера, што је био у једном тренутку, постао регионални проблем, који је сваким даном све тегобнији. Управо због тога, Додик ће се борити до последњег. Не бирајући средства. Додик је свјестан да је трка за позицију предсједника РС кључна: онај ко освоји ту титулу добија све; онај ко изгуби остаје без ичега. Иако се из његових редова све чешће пуштају балони да би он ипак могао промијенити курс и одлучити се да иде у трку за члана Предсједништва БиХ, то је нереално. Јер би значило предају, кукавичлук и политичку лакрдију. Било би то признање пораза без борбе. Пешкир у рингу прије првог удара гонга. Додик, у овом тренутку, рачуна на два "пројекта", чија би реализација њему дала поново велике шансе за побједу. Оба су темељена на претпоставци и процјени. Први је нада да бирачи још увијек нису свјесни да је Додик тек преблиједа сјенка донедавно премоћног политичара. Утисак снаге, која реално више не постоји, Додик ће покушати сачувати изузетно агресивном кампањом, иступима на ивици насиља, бруталним обрачуном са политичким неистомишљеницима. Други "пројекат" у који се нада није у његовим рукама, већ, парадоксално, у авлији опозиције. Једноставно речено, Додик рачуна да ће опозиција погријештити и неће изаћи са адекватним противкандидатом. Једини кандидат опозиције који у овом тренутку може побиједити Додика на изборима јесте Младен Босић, шеф СДС-а. Ниједно друго име из опозиционих редова не може се супротставити Додику, упркос бројним слабостима које га свакодневно круне. И овако слаб Додик, јачи је од свих опозиционих кадрова, сем Босића. То о Додику не говори ништа, али итекако свједочи о сљепилу опозиције, која у протеклих осам година није произвела ниједно ново име. Додику је познато да је званични Београд подржао Босића и затражио од њега да се кандидује. Упркос томе, он рачуна на Босићеву склоност дјеловању из другог плана и, још више, на нескривене амбиције тројице високих функционера СДС-а, који се виде у трци за предсједника РС. Иако у њој не би имали ни минимум шанси, али амбиција је чудо - ослијепи те заувијек, ако јој даш маха. Трилинг недораслих му "асова", на чију амбицију Додик рачуна, чине Огњен Тадић, Мићо Мићић и Мирко Шаровић. Сви они имају аргументе којима машу у трци за номинацију. Тадић да је млад и некорумипран, што је тачно. Али, исто тако је тачно да је он прије дванаест година оптуживао СДС да "проводе Силајџићеву политику", да су "продали ингеренције РС", да су "криминална организација". Тадић је у то вријеме ("шешељевске фазе"), био у најближим односима са Додиком, чак снажно одиграо на његову страну у покушају да срушикандидата СДС-а у трци за члана Предсједништва БиХ 2002. године. Тадић ће се позвати и на свој висок рејтинг, несвјестан да ствари никад нису онакве каквим изгледају: његов рејтинг тренутна је рефлексија незадовољства постојећим, а никако  суштином његовог политичког дјеловања. Које, ако ћемо поштено, и не постоји. Тадић је политикант без тежине, а тек у последње двије три седемице кренуо је да озбиљније ради. Уз то, он је сам себе ставио "у колону иза Босића", тако да је апсурдно да се сада гура испред њега. Посебно са антиесдесовским беграундом који има и који му је млински камен око врата. Није небитно напоменути и чињеницу да Тадић уопште нема чврсто упориште у СДС-у и да би његов покушај борбе за кандидатуру довео до великих турбуленција унутар странке. Које би имале тешке последице по њу. Слично је и са Мирком Шаровићем, који је, у једном тренутку, због амбиције да буде члан предсједништва странке неутемељене у бази из које долази, подијелио СДС на два дијела. Та ситуација јесте заглађена, али није до краја санирана. Шаровић је потрошен политичар, којем је од комплетног политичког хабитуса остала само незајажљивост. Ако он као такав успије да се избори за предсједничку номинацију, онда опозиција нема чему да се нада. Ни бирачи са таквим странкама. Мићо Мићић, локалац без ширине, такође, сматра да би могао да уђе у трку са Додиком. То што ће је изгубити, њему ни најмање не смета, јер маца је прво била радознала па је тек онда страдала. Мићићева "радозналост" је последица неумјерености човјека који је поодавно заборавио на сопствене могућности. Које једва добацују до границе општине Бијељина. Мићић није типични СДС-овац; он је типични РС-бизнисмен,  њему је странка оквир за дјеловање и доста мудро је он то искористио, али његов начин владања, са акцентом на расподјелу општинског новца, врло је сличан квалитетним изданцима Режима. За разлику од Шаровића и Тадића, Мићић је мудрији и прагматичнији: када увиди да је "прерадознао", причу о сопственој номинацији искористиће за "утврђивање пазара", који би му, уколико СДС побиједи, донио неку квалитетну позицију у власти. Босићево, евентуално, одустајање од кандидатуре за предсједника РС имало би исте консеквенце, као и у Додиковом случају: значило би предају, кукавичлук и политичку лакрдију. Било би то признање пораза без борбе. Пешкир у рингу прије првог удара гонга. СДС би био дефинитивно готов; странка би се, без дилеме, распала након октобра. Младен Босић, и кад би хтио, нема куд - мора бити кандидат за предсједника РС. Позитивна околност по СДС је што он то и хоће, упркос нараслим амбицијама актуелној политичкој ситуацији недораслих функционера СДС-а. Трка за члана Предсједништва БиХ потпуно је пала у сјену оне за предсједника РС. Ни власт ни опозиција још се нису усагласили око кандидата. Из Режима допиру вијести да је СНСД спреман препустити ту траку Демократском народном савезу, овдашњој иначици некадашњег србијанског ЈУЛ-а. Деси ли се то, мале су шансе да владајући блок освоји ту позицију. Уз то, СНСД би препуштањем ове позиције признао значајне слабости и пад рејтинга, што се никако не уклапа у Додикову тактику прикривања чињенице да је он тек сјенка донедавног моћника. Стога је, ипак, најреалније, да СНСД и за ову позицију има сопственог кандидата. Ни у опозицији нису ништа ближе имену кандидата којег би истурили у трци за Сарајево. По обичају самономиновао се Младен Иванић, вјечити кандидат за предсједничке позиције и сигурни губитник у свим тркама. Одлучи ли се опозиција да подржи Иванића, биће то отужан доказ да њихова прича о опредијељености за промјене није валидна; бар не до краја. То што Иванић нема страх од летења никако не значи да у СДС-у и НДП-у (без обзира на потпис о Споразуму), требају да се повинују личним амбицијама шефа ПДП-а (странке која се најбрже осипа од свих политичких субјеката) и његовим неутемељеним и необјективним снатрењима о "великом завршетку политичке каријере" крунисањем у Предсједништву БиХ. Тог крунисања, буде ли Иванић кандидат, неће бити. Иванић, уколико заиста жели добро и грађанима и ПДП-у и себи, неће овај пут ићи у изгубљену битку, већ ће номинацију препустити неком од млађих кадрова из ПДП-а. Има их бар двојица што имају много веће шансе од њега у тој трци и реалније изгледе на побједу, уз снажну подршку осталих опозиционих партија. Више о овоме прочитајте овде.