Србе клали ножевима и сјекирама и давили жицама

Ово је мој брат.

Република Српска 23.01.2014 | 10:54 Ово је мој брат. Препознао сам га по џемперу. Видите како су га везали уларом, пружа неименовани саговорник руке ка камери показујући канап који је управо скинуо с распаднутог леша. Потресно остварење у продукцији Радио телевизије Београд мучно је сведочанство о злочинима које је муслиманска војска починила у ноћи између 5. и 6. новембра 1992. у селу Каменица. “Село Каменица… Лева обала Дрине, општина Зворник. Од села остало само име, од људи нико”. Овим речима уз апокалиптичне слике до темеља спаљених кућа почиње документарни филм “Више од злочина” аутора Милоша Марковића који је недавно постављен на Јутјуб. Целокупно затекнуто становништво зверски је побијено. Срби су клани ножевима и секирама, закивани за дрвеће, дављени жицом… "Секира је поштедела дрвеће, али не и људе", каже аутор на једном месту на чије речи се вештом руком монтажера надовезују потресне исповести жена, мајки, браће који трагају за својим најмилијима. "Нашли смо седам глава", прича у филму један од житеља села. "Ово је мој брат. Препознао сам га по џемперу. Видите како су га везали уларом", пружа неименовани саговорник руке ка камери показујући канап који је управо скинуо с распаднутог леша. За недељу дана пронађено је шест мучилишта са 38 жртава. Њих 109 нестало је кобне новембарске ноћи. На основу извештаја патолога (међу којима препознајемо каснијег министра здравља др Зорана Станковића) сазнајемо на који су начин мучене жртве везивањем ланцима. Најмлађи пронађени тек је почео живот. Имао је свега 19 година. "Ово што видите на столу су посмртни остаци Ђокић Саве. Већи део тела недостаје. Недостаје глава, већи део грудног коша, ребра са десне стране, грудни и трбушни органи. Оно што је карактеристично, види се да је његова лева нога везана пластичном омчом, да је друга нога везана ланцем за краве и следећи део ланца је везан око појаса. То је старац од 62 године", прича др Станковић. "Трагам већ пет дана сваки леш сам појединачно погледао ништа још не могу да поверујем. Сав веш сам прегледао, ништа се не подудара. После овог свега што сам видео, масакра тешког, лично мислим и волио бих да ми је брат погинуо од метка, само да га нађем да га сахраним кости ако има ишта. Не могу више", каже један од људи који су трагали за својим најмилијима. "Ја сам свога Мишу препознала. Заклали су ми га душмани", каже жена у црнини, скрхана болом. "Ишчекујем оца. Тетка је самном, мајка је сад кући, стално долази преврће лешеве, ништа", скамењена од туге прича једна девојчица. "Причали су ми да су их пекли на ражњу. Чуло се док су јаукали!", у следећој сцени замуцкује жена одевена од главе до пете у црнину пре него што се онесвестила. У позадини се чује јадиковка, запомагање за најмилијима. Већина никада неће бити пронађена. Кадар с поређаним сандуцима наговештава опело, којим се стравично сведочанство Милоша Марковића, о зверским дешавањима почетком деведесетих завршава.