Srbe klali noževima i sjekirama i davili žicama

Ovo je moj brat.

Republika Srpska 23.01.2014 | 10:54 Ovo je moj brat. Prepoznao sam ga po džemperu. Vidite kako su ga vezali ularom, pruža neimenovani sagovornik ruke ka kameri pokazujući kanap koji je upravo skinuo s raspadnutog leša. Potresno ostvarenje u produkciji Radio televizije Beograd mučno je svedočanstvo o zločinima koje je muslimanska vojska počinila u noći između 5. i 6. novembra 1992. u selu Kamenica. “Selo Kamenica… Leva obala Drine, opština Zvornik. Od sela ostalo samo ime, od ljudi niko”. Ovim rečima uz apokaliptične slike do temelja spaljenih kuća počinje dokumentarni film “Više od zločina” autora Miloša Markovića koji je nedavno postavljen na Jutjub. Celokupno zateknuto stanovništvo zverski je pobijeno. Srbi su klani noževima i sekirama, zakivani za drveće, davljeni žicom… "Sekira je poštedela drveće, ali ne i ljude", kaže autor na jednom mestu na čije reči se veštom rukom montažera nadovezuju potresne ispovesti žena, majki, braće koji tragaju za svojim najmilijima. "Našli smo sedam glava", priča u filmu jedan od žitelja sela. "Ovo je moj brat. Prepoznao sam ga po džemperu. Vidite kako su ga vezali ularom", pruža neimenovani sagovornik ruke ka kameri pokazujući kanap koji je upravo skinuo s raspadnutog leša. Za nedelju dana pronađeno je šest mučilišta sa 38 žrtava. Njih 109 nestalo je kobne novembarske noći. Na osnovu izveštaja patologa (među kojima prepoznajemo kasnijeg ministra zdravlja dr Zorana Stankovića) saznajemo na koji su način mučene žrtve vezivanjem lancima. Najmlađi pronađeni tek je počeo život. Imao je svega 19 godina. "Ovo što vidite na stolu su posmrtni ostaci Đokić Save. Veći deo tela nedostaje. Nedostaje glava, veći deo grudnog koša, rebra sa desne strane, grudni i trbušni organi. Ono što je karakteristično, vidi se da je njegova leva noga vezana plastičnom omčom, da je druga noga vezana lancem za krave i sledeći deo lanca je vezan oko pojasa. To je starac od 62 godine", priča dr Stanković. "Tragam već pet dana svaki leš sam pojedinačno pogledao ništa još ne mogu da poverujem. Sav veš sam pregledao, ništa se ne podudara. Posle ovog svega što sam video, masakra teškog, lično mislim i volio bih da mi je brat poginuo od metka, samo da ga nađem da ga sahranim kosti ako ima išta. Ne mogu više", kaže jedan od ljudi koji su tragali za svojim najmilijima. "Ja sam svoga Mišu prepoznala. Zaklali su mi ga dušmani", kaže žena u crnini, skrhana bolom. "Iščekujem oca. Tetka je samnom, majka je sad kući, stalno dolazi prevrće leševe, ništa", skamenjena od tuge priča jedna devojčica. "Pričali su mi da su ih pekli na ražnju. Čulo se dok su jaukali!", u sledećoj sceni zamuckuje žena odevena od glave do pete u crninu pre nego što se onesvestila. U pozadini se čuje jadikovka, zapomaganje za najmilijima. Većina nikada neće biti pronađena. Kadar s poređanim sanducima nagoveštava opelo, kojim se stravično svedočanstvo Miloša Markovića, o zverskim dešavanjima početkom devedesetih završava.