Пола вијека водио нас Титов полубрат?!

Заговорницима ових теорија свирање клавира, вешто плесање, мачевалачко умеће или познавање шаха никако не иду уз кумровечки родни лист и пролетерску младост некадашњег доживотног председника СФРЈ.

Република Српска 10.01.2014 | 11:09 Заговорницима ових теорија свирање клавира, вешто плесање, мачевалачко умеће или познавање шаха никако не иду уз кумровечки родни лист и пролетерску младост некадашњег доживотног председника СФРЈ. Да ли је Јосип Броз Тито био руски шпијун? Да ли је Загорац тог имена погинуо у Првом светском рату, па је његов идентитет преузео советски агент? Ова се питања појављују у бројним теоријама завере. Тита једном видимо као аустријског грофа, други пут као пољског племића, трећи пут као познаваоца филозофије који са лакоћом чита Имануела Канта. Заговорницима ових теорија свирање клавира, вешто плесање, мачевалачко умеће или познавање шаха никако не иду уз кумровечки родни лист и пролетерску младост Јосипа Броза. Заменио га полубрат Због тога неки теоретичари завера тврде да Тито ког познајемо заправо није био Јосип Броз, рођен у Кумровцу 1892., већ његов годину дана старији полубрат. Наиме, Брозова мајка Марија Јавершек, која је била Словенка из Подсреда, радила је у Бечу као служавка код богатог пољског Јеврејина Самуела Мајера, иначе власника фабрике медицинских протеза. Из њихове љубавне везе 7. маја 1891. родио се син Јошуа (Франц) Амброз Мајер. Захваљујући свом пореклу, Јошуа је одрастао у царском Бечу и школовао се у најбољим школама на бечкоме немачком језику. Завршио је музичку школу као одличан пијаниста и најбољи извођач Вердија и Шопена у свом разреду. О његовом таленту касније је сведочила Зинка Кунц која је говорила како је Тито на клавиру пратио њено певање. Школовање је наставио на Аустријској царској војној академији у Печуху (Мађарска) и то у истом разреду као и будући вођа Трећег Рајха Адолф Хитлер. Марија Јавершек у међувремену се вратила супругу у Кумровец. Прави Јосип Броз родио се 21. маја 1892. Био је дете Марије и Фрање Броза, сеоског радника из Кумровца. Јосип је био дечак мањег узраста и умерених интелектуалних могућности, па је након четворогодишње школе послат у Сисак на учење браварског заната. Један од његових тадашњиих колега, Нико Ившић, тврдио је да је Броз изгубио прст на машини. После рата 1945. кад је Тито дошао у Сисак, Ившић се пред сведоцима руковао са њим и рекао: "Ти ниси Јосип Броз", јер је Тито с којим се руковао имао све прсте. После тога, ОЗН-а је Ившића мучила и на крају убила. Јосип Броз мобилисан је 1914. у аустро-угарску војску и исте године је погинуо. Ту се, наводно, завршава његов пут. Његов идентитет тада, наводно, преузима његов полубрат из комунистичког подземља, Јошуа Амброз Мајер који мења име у Јосип Броз Тито. Он је тај који је 1914. у Будимпешти освојио сребрну медаљу на првенству аустро-угарске војске у мачевању, а не прави Јосип Броз. Мајер, који је тада већ био Тито, такођер је мобилисан у аустро-угарску војску и послат на Источни фронт, где га Руси, након рањавања, зароблавају у Буковини 1915. године. Провео је 13 месеци у заробљеништву, а током тог времена добро је научио руски. Успео је да побегне 1917. после чега се придружује Интернационалној црвеној армији у Омску, где је био више месеци, али без борбе. Венчао се са Рускињом Пелагијом (Пелком) Белоусовом. С њом се 1920. враћа у Краљевину Југославију где приступа Југословенској Комунистичкој Партији и почиње да делује као трећи саборник те странке у југославенском сабору. Краљ 1921. забрањује ту странку, те Тито делује као илегалац у подземљу. Године 1934. приступа Централном Комитету Комуниста Југославије, а 1935. се поновно враћа у Русију где почиње своје активности у Коминтерни. Од Рускиње се развео 1936. Никад није научио да исправно говори ни српски, ни хрватски Као рођени Бечанин, Тито никад није научио да исправно говори ни српски, нити хрватски језик. Његов говор заправо је био мешавина пољског, словенског и руског са покојом речју из српског језика. Када је након Другог светског рата дошао у свој 'родни' Кумровец нитко од комшија и пријатеља није га препознао, али су се бојали да кажу било шта. Тито је умро у Љубљани 6. маја 1980. године. Неки сведоци причају да је, док је лежао у болници, бунцао на немачком са бечким нагласком. Међутим, постоји и један проблем са овим теоријама. Неколико рођака и познаника, после Другога светског рата, потврдило је прави Брозов идентитет, док је све наведене вештине имао прилике да усаврши у аустроугарској војсци, где је био спортски првак. 'Бајке о Титу' назив је поглавља недавно издате књиге 'Јованка - жена која је превише знала' у којем су описане све познате теорије завере. Тамо су описане опречне информације о Титовим борбама у Шпанији према којој се тврди да је његов полубрат Франз Амброз преузео његов идентитет. Слободни зидар Тито Његове колеге и другови из партије на суду Краљевине Југославије неочекивано су признали да је члан масонерије. У корист те теорије спомињали су његове одличне односе са Винстоном Черчилом, па чак и то да је његов ванбрачни син?! Та масонска теорија се често истицала због Титових успеха са Несврстанима и неверојатно добрих спољно-политичких успеха што без масонерије никад не би могао да оствари. Често се истиче да је његоу сахрану посетило највише најважнијих светских државника што је још један доказ да Јосип Броз Тито - није онај радник и комуниста за којег се издавао. Свемирски програм Југославенски свемирски програм Тито је наводно продао Американцима, тврди Жига Вирца, словенски режисер документарног филма "Хоустон wе хаве а проблем". Тито је наводно у војној бази Жељава изградио највећи подземни свемирски центар у Европи назван "Објект 505". Руске (тајанствене) године Док су нагађања о 'правом' и 'лажном' Титу булеварска, проблематизација Брозовог односа са Русима озбиљно је и комплексно питање. Поједини критичари верују да је Тито у Москви продао душу ђаволу. Први контакти Тита и Коминтерне започели су још 1928. године, када је Броз у Загребу победио фракције, десну и леву, намећући комунистима монолитност и јединство - особине које су из централе изгледале јако важне. Тито је потом уживао трајну наклоност московске средишњице, а његов страшни опрез - никад, до краја живота, ником није веровао - помогао му је и да преживи 'оловне године'. Тито је 1938. у Москви преводио славну Иисторију СКП-б, једва се спасивши од оптужби да је троцкист - за шта је у то доба летела глава. Од хонорара за књигу купио је бриљантни прстен, кој није скидао до краја живота. Опоненти и у том детаљу виде доказ да је био необуздани бонвиван, који је и усред пакла мислио само на ужитке. Заиста, у неколико се књига тврди да је Тито своје најтеже године, оне од 1935. до 1938., проведене у Москви, преживео цинкарећи партијске другове НКВД-у. Било је то раздобље масовног револуционарног терора, она фаза коју је Пијер Виктурниен, жирондинац, предвидео још у време Робеспјера, Фушеа, Марата и Сент Јуста - кад је рекао да је 'револуција као Сатурн, прождире своју рођену децу'. Стаљинове масовне чистке Деца револуције у Москви су тих година страдала масовно. Стаљин је проводио најмасовнију чистку у историји Партије. Амбициозне петолетке, присилна, муњевита индустријализација заостале пољопривредне земље, спољне опасности и лева опозиција - Троцки који је Стаљину претио непостојећом војском следбеника, али је параноидни Грузин све те тигрове од папира схватао врло озбиљно - разбуктале су параноју генералног секретара до крајњих граница, па је настојао да у корену угуши сваку опозицију. Због тога је у налетима хапсио, стрељао или слао у Гулаг све који су били или могли постати тачке отпора. Од најистакнутијих оптуженика познати је тужитељ Вишински - бивши мењшевик, дакле и сам човек са мрљом у биографији - цедио надреална признања. Људи који никада нису видели Јапанца признавали су да су јапански шпијуни, многи су страдали као агенти Гестапоа, итд. Свет није разумео смисао тих процеса, али он је имао челичну логику. Признањима да су издајници, британски или јапански шпијуни, троцкисти или нацисти, поражени комунисти нису имали више никакве шансе да постану жртве, или људи иза којих ће се сврставати опозиција. Уклонивши тако њих, Стаљин је елиминисао војску могућих противника. Кад су Немци 1941. дошли на 15 км од Кремља, Стаљина више није имао ко да сруши... Тито - агент НКВД Јосип Броз Тито у Москву је, на своју несрећу, дошао на врхунцу тих процеса, какве историја до тада није видела. Сваки је члан партије имао досије, са биографијом, карактеристикама, врлинама и манама. Ти су досијеи могли бити судбоносни и за многе су заиста и били. За своје другове из Југославије, Тито је писао карактеристике. Све су националне комунистичке партије морале да буду послушне Москви, а инструменти дисциплиновања свуда су били исти - досијеи, успони, падови, казне, Гулаг или стрељање. Перо Симић, београдски историчар-аматер, најистакнутији представник ове струје, тврди да је Јосип Броз преживео 'оловне године' смишљено пишући денунцијантске досијее својих сабораца, комуниста, који су након тога стрељани. У чисткама је Стаљин посклањао скоро све хрватске комунисте (Камило Хорватин, браћа Ђука и Штеф Цвијић и други). Мирослав Крлежа прилично је рано проникао у бит стаљинских процеса, док је Тито о том раздобљу свога живота увек говорио мало и са нелагодом. Симић тврди да је та нелагода била само израз нечисте савести. Осим додворавања Стаљину и чувања главе, Тито је, мисли он, тако уклањао конкуренцију. Међутим, међу ликвидиранима је било и мноштво његових пријатеља и сарадника. "Непуне три године после Титовог 'разговора' са (НКВД-овцима) Јакубовичем и Шпинером, фебруара 1938., Камило Хорватин је ухапшен у Москви и убрзо осуђен на смрт", пише Симић. "Тог 4. марта 1935., осамдесетак дана пре него што ће агенти НКВД-а у Коминтерни одлучити да он 'заслужује (њихово) поверење', Тито је изасланицима Стаљинове полиције у Коминтерни у поверењу говорио и о Владимиру Ћопићу и Ивану Гржетићу...". Др. Силвин Еилетз, аутор књиге 'Титове тајанствене године у Москви' иде и корак даље. Он тврди да је Тито радио за руску обавештајну службу. На питање једне новинарке има ли било какав документ који доказује да је Тито био агент совјетске тајне полиције НКВД, др. Еилетз одговара: "Не, то ја у књизи и не кажем, ја кажем да је 'товариш Валтер' радио за НКВД". Он, дакле, хоће рећи да је Јосип Броз био професионални НКВД-овац. Руски историчар Никита Викторович Бондарев тврди, међутим, да за тезе о Титу као доушнику или раднику НКВД-а не постоје никакви докази. "До сада није пронађен никакав доказ за тврдње да је Тито био радник или сарадник злогласне совјетске тајне службе НКВД", каже он. "Знамо да је Тито био службеник у Повереништву Балкана, суделовао је у раду на Седмом конгресу Коминтерне, те је чак и номинован за Извршни одбор Коминтерне. Али, то је практично све. Иако смо детаљније истражили ово раздобље, можемо наћи све више и више празних места. Нејасноће тог раздобља представљају изврстан темељ за неодољиву потпалу фантазије", рекао је Бондарев. Непознавање совјетског сигурносно - обавештајног система тог раздобља многе ауторе књига о Титу навело је на грешке. "Тако, на пример, Перо Симић сматра да су профили другова из партије, које је Тито писао за Кадровско одељење Коминтерне, крунски доказ да је Јосип Броз Тито био радник НКВД", каже Бондарев па додаје: "У ствари, врло је мали број страних комуниста који су сарађивали са Кадровским одељењем, па после прешли да раде у ИНО ОГПУ или у Обавештајну управу РККА. Уз то, они су из конспиративних разлога губили чланство у својој партији и престајали да буду држављани своје земље… (Извор: Бондарев: Енигма Тито: Московске године Јосипа Броза). Симић, наставља он, без ограничења користи следеће формуле: "Тито је већи стаљинист од самог Стаљина јер је боље од Стаљина савладао методе терора и застрашивања", "Тито је преварант и узурпатор", а уз то је и "крвник и инспиратор линчовања", "његова шапа нам је још на грлу". "Изричито пристран однос аутора према главном јунаку истраживања представља проблем, али не због тога што доводи до оваквих незнаучних изјава. Проблем је у томе што такав однос унапред задаје тон и намеће закључке", каже Бондарев истичући да су архивски материјали које Симић наводи веродостојни. Прави, централни Брозов досије службено још није пронађен. Бондарев тврди да су совјетске власти о тако озбиљним државницима попут Тита на једном месту имали главни досије, али он није доступан јавности. То значи да су све опције ипак још отворене. Могућа су разна изненађења, али тешко је очекивати нека радикална. Тито је, наиме, био неко време смртни непријатељ Москве па би Стаљин веројатно искористио такве податке о Титу да их је имао. Да је Тито био НКВД-овац, Стаљин је могао то да објави у било ком западном листу у којем је имао своје људе и та би информација Тита, обзиром на масовна страдања југословенских комуниста у Сибиру, сигурно снажно дефамирала. Ипак, такав потез није забележен. То међутим не значи да Тито није био руски човек. Чини се да је бивши југословенски председник до краја живота, упркос покрету несврстаности, једним оком увек гледао на Москву. Ипак, другим је увек намигивао Американцима и Западу. Када му је градоначелник једног немачког града приредио гозбу, упитао га је шта би се догодило са Титом да је након своје немачке епизоде отишао у Америку, како је планирао. "Био бих највећи капиталиста", рекао је Тито. То показује да није био нимало догматичан - да, био је руски човек, више или мање, али, иби бене уби патриа - домовина је њему ипак била тамо где је добро.