Тајне скривеног блага

Изгубљена блага нису само плод нечије маште и занимљиве теме књига и филмова.

Република Српска 14.12.2013 | 11:14 Изгубљена блага нису само плод нечије маште и занимљиве теме књига и филмова. Иако нам се чини готово невјероватно, она уистину постоје. Заправо, свијет је препун изгубљених богатстава која чекају да их неко пронађе. Нека од блага која заиста вриједи пронаћи, изгубљена су ко зна гдје, а они које срећа послужи и пронађе их чека и више него лагодан живот. Благо "Флор де ла Мара": Стари колонијални бродови су били праве ризнице блага. Често су тонули највише због пренатрпаности вриједним металима, али и напада гусара и олуја. Током година пронађене су многе вриједне олупине, али прави "капиталци" и даље леже негдје на дну мора. Златни грал свих ловаца на благо је португалска фрегата "Флор де ла Мар", која је 1511. године из малезијске Малаке у домовину носила огромно опљачкано благо и дарове сијамског краља. То је било највеће благо које је један брод преносио у историји португалске морнарице. Брод је потонуо након страховите олује. Капетан Алфонсо де Албукерке и дио посаде су се спасили, али велики број робова и силно благо заувијек су нестали у морским дубинама. Због прилично лоше картографије и више од пола миленијума труљења, тачну локацију олупине је немогуће одредити, али да је којим случајем неко нађе, био би богатији за више од 2,6 милијарди долара. Нестала "Фабержеова" јаја: Сви су чули за ова пребогато украшена јаја. Ипак, није свакоме позната чињеница да се осам ових вриједних јаја и даље сматра несталима и да свако од њих вриједи најмање 30 милиона долара. Наиме, крајем 19. и почетком 20. вијека позната драгуљарска кућа "Фаберже" израдила је 50 скупоцјених ускршњих јаја за руску царску породицу. Свако од јаја било је уникатно, украшено драгим камењем и племенитим металима, а унутар сваког је био скривен и посебан поклон. Али, након револуције и Стаљиновог доласка на власт, већина јаја је продата да би се покрили дугови. Само је 10 "Фабержових" јаја сачувано у Русији, 32 красе музеје и одаје колекционара широм свијета, а за осам и даље трагају ловци на блага. Соба од ћилибара: Нацисти су криви за нестанак једног од најзначајнијих блага - собе од ћилибара. У питању је велика, шест тона тешка соба од ћилибара, украшена златним листићима. Настала је 1716. године као поклон руском цару Петру Великом од пруског краља Фридриха Вилхелма Првог, у претјераном настојању да се двије велике силе уједине у борби против Швеђана. Соба је смјештена у Санкт Петербург, гдје се налазила све до доласка нациста и њиховог убилачко-пљачкашког похода по западним границама великог руског царства. Раставили су собу на комаде и 1941. године је депортовали до дворца Кенингсберг у Њемачкој. Тада јој се губи сваки траг, те до данас није познато њено посљедње пребивалиште. Неки тврде да је страдала у савезничком бомбардовању, док други мисле да је потопљена негдје у Балтичком мору, када су је нацисти у паници покушали прокријумчарити. Гдје год била, данас би вриједила минимално 250 милиона долара. Стари колонијални бродови били праве ризнице блага Кругерово злато: Занимљива ситуација се дешавала крајем 19. вијека на југу Африке, гдје су вођени крвави бурски ратови. Јужноафрички потомци холандских досељеника Бури нису се слагали с енглеским империјалистичко-колонијалним плановима, те су кроз два рата покушали спријечити њихов даљи продор. Када су видјели да нема сврхе борити се против далеко моћнијег противника, одлучили су спасити своје благо. Повукли су сво злато и сребро које су могли, велики дио претворили у кованице, а остатак оставили у плочама. Злато је повјерено бурском предсједнику Полу Кругеру, који га је покушао прошверцати до Мозамбика. Стицајем околности, морао је побјећи у Француску, а комплетно благо је остало скривено у дивљини покрајине Трансвал. Од онда му се губи сваки траг. Писоар вриједан милионе: Скулптура француског умјетника Марсела Душампа "Фонтана" је писоар који је 1917. године био несхваћена безвезарија, а данас се не смије ни помислити колико би вриједио. Душамп је хтио показати како и свакодневни предмети могу бити умјетност, па је тако узео обичан писоар, на њега написао Р. Мат и послао га историчарима умјетности и љубитељима авангарде. Иако је већ тада био славан и цијењен умјетник, није се хтио потписати својим именом, већ се користио псеудонимом Р. Мат. Нажалост, његов мали трик није успио, те је, прије него што се ико успио снаћи, "Фонтана" завршила у смећу. Касније је Душамп направио више копија своје несхваћене скулптуре, које су подијељене музејима и приватним колекционарима, а данас се цијене на око 2,5 милиона долара по комаду. О судбини оригинала се не зна ништа, а једини свједок тог славног умјетничког дјела јесте фотографија Алфреда Стиглица. Један од првих Хичкокових филмова: Алфред Хичкок је био један од највећих редитеља у историји филма. Чудак, ексцентрик и фетишиста, направио је неке од најзначајнијих филмских дјела у историји, али и сам је имао трновити почетак каријере. Раних двадесетих радио је све и свашта, од продукције до монтаже, а један од првих филмова му је био "Тхе Wхите Схадоw", кримић о близанкама, који је неславно пропао на сиромашном биоскопском тржишту. У оно вријеме пропали филмови нису уврштавани на листе најгорих свих времена, већ су све копије спаљиване, па је и овом филму тако нестао сваки траг. Тако је било до 2011. године, када су на Новом Зеланду пронађене три од шест трака тог филма. У оно вријеме је филмска трака путовала од земље до земље, а све би обично завршиле на Новом Зеланду, гдје би биле уништаване. Тако су неки од класика завршили код кино-оператера Џека Муртага, који није имао срца да их уништити. Након његове смрти, ове траке су биле у подруму локалног архива 22 године док нису случајно откривене. Недостају још три траке тог филма, а вриједност им је процијењена на неколико милиона долара. Линколнов изгубљени говор: Пет година прије него што је постао предсједник САД, Абрахам Линколн је 29. маја 1856. године одржао непоновљиви говор на сједници Републиканске странке. Тај говор је био толико снажан и револуционаран, да се ниједан новинар није усудио да га пренесе, како не би изгубио на тој својој моћи. То је једно од најприхваћенијих објашњења зашто сат и по најбољег говора који је свијет икада чуо нигдје није записан. Друго објашњење је да је цијела ствар заташкана, јер су неки дијелови били толико радикални и усмјерени против ропства, да Американци нису били спремни за тако нешто. Било какав доказ тог говора био би непроцјењив, а богати Американци би дали право богатство за тај комадић историје. Фосил праисторијске дино-птице: Максбергов примјерак је фосилни остатак праисторијске врсте Археоптерикс, бића за које се сматра да је карика која недостаје између диносауруса и птица, а пронађен је 1956. године у једном њемачком каменолому близу градића Максберга. Пошто су у то вријеме постојала само два пронађена примјерка ове палеонтолошки битне врсте (данас их постоји десет), научници су били јако узбуђени и једва су чекали да га почну проучавати. Међутим, у томе их је спријечио власник каменолома Едуард Оптиш, који је фосил одлучио продати ономе ко понуди највише. Такав се никада није појавио, јер Оптишу ниједна понуда није била довољно висока. Почеле су кружити приче да Оптиш чува фосил испод свог кревета, али након његове смрти 1991. године фосилу се изгубио сваки траг. Неки кажу да га је закопао на сигурно, а други тврде да је тајно продата колекционару. Рани снимци Карсоновог "Тхе Тонигхт Схоwа": Џони Карсон био је водитељ најгледаније америчке вечерње емисије "Тхе Тонигхт Схоw" и то 30 сезона од 1962. до 1992. године. Карсон је запамћен као један од највећих и најбољих водитеља у америчкој ТВ историји. Зато вјероватно и траје помама за ријетким видео-материјалима с почетка приказивања НБЦ-јевог шоуа. У то вријеме се готово ништа није чувало и није постојало тржиште антиквитета. Све оно што данас сматрамо вриједним, било је сматрано смећем. Тако су и касете, на којима је снимана емисија, биле редовно брисане ради уштеде, јер је једна коштала данашњих 2.000 долара. У новије вријеме су се почеле појављивати неке видео-касете с тавана или подрума, које су само кап у мору вјероватно заувијек изгубљених ТВ класика.