Сутра четири године од упокојења патријарха Павла

Сутра се навршавају четири године од упокојења Његове светости патријарха српског Павла, који је у народу остао упамћен по свом монашком животу, благој нарави и смјерној служби Богу.

Република Српска 14.11.2013 | 15:08 Сутра се навршавају четири године од упокојења Његове светости патријарха српског Павла, који је у народу остао упамћен по свом монашком животу, благој нарави и смјерној служби Богу. Патријарх Павле рођен је као Гојко Стојчевић 11. септембра 1914. године у славонском селу Кућанци, код Доњег Михољца. Рано је остао без родитеља, а о малом Гојку, од његове треће године, бринула је тетка, наводи се у биографији патријарха Павла, објављеној на званичном сајту Српске православне цркве /СПЦ/. Нижу гимназију завршио је у Тузли, а вишу у Београду. Послије матуре у сарајевској Богословији 1936. године уписује се на Богословски факултет у Београду, гдје дипломира 1942. године. У вријеме Другог свјетског рата био је вјероучитељ у Дому за избјеглу дјецу у Бањи Ковиљачи. Августа 1944. године добио је туберкулозу, а љекари су предвиђали да му је остало три мјесеца живота. Излијечио се молитвом у манастиру Вујан. Као знак захвалности Богу што му је подарио здравље, изрезбарио је крст који се и данас чува у манастиру. Послије искушеништва замонашен је у овчарско-кабларском манастиру Благовештење 1948. године када је добио монашко име Павле по апостолу љубави. Од 1949. до 1955. био је сабрат манастира Рача. Школску 1950/1951. годину провео је као наставник призренске Богословије "Свети Кирило и Методије". У чин јеромонаха рукоположен је 1954. године. Постдипломске студије на Богословском факултету у Атини похађао је од 1955. до 1957. године. За епископа рашко-призренског изабран је маја 1957. године. Патријарх српски Викентије хиротонисао га је септембра исте године у београдској Саборној цркви. У трон епископа рашко-призренских устоличен је 13. октобра 1957. године. У Епархији рашко-призренској обнављао је старе и порушене храмове и градио нове. Много је бринуо за свештенички и монашки подмладак. Непрестано је путовао и служио у свим мјестима ове епархије. Посебно се старао о призренској Богословији, гдје је предавао црквено појање и црквенословенски језик. Као архијереј на Косову и Метохији, у вријеме веома тешко за Србе и Српску православну цркву, провео је више од 33 године. О нападима Арбанаса на имовину Цркве, монахе, свештенике и српски народ, који се под тим притиском исељавао, редовно је обавјештавао Свети архијерејски синод и Сабор, као и државну власт. И сам је, са хришћанском смиреношћу и трпељивошћу, подносио вријеђања и физичке нападе. Свједочио је у Уједињеним нацијама, пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. Свети архијерејски сабор 1. децембра 1990. године изабрао га је за четрдесет четвртог првојерарха Српске православне цркве. Сутрадан је у Саборној цркви у Београду устоличен у трон архиепископа пећких, митрополита београдско-карловачких и патријарха српских, а 22. маја 1994. у древни патријаршки трон у Пећкој патријаршији. Патријарх Павле дао је велики допринос јединству Православне цркве. У сусретима са вјерским поглаварима римокатолика и муслимана, као и непосредним и писаним обраћањима политичким вођама у земљи и свијету, у вријеме ратова на територији бивше Југославије и НАТО−агресије на Србију, патријарх Павле се јеванђелски залагао за мирно и праведно рјешење сукоба. "Човек не може да бира време у којем ће бити рођен, нити прилике и околности у којима ће живети. То не зависи од нас. Али, оно што зависи од нас и што се очекује од нас, јесте да - будемо људи, увек и свуда", једна је од порука патријарха Павла која је оставила дубоки траг у свијести српског, али и других народа на овим просторима. Патријарх Павле поручивао је да је "Царство Небеско - наша права Отаџбина" и да "треба да се трудимо да вјеру своју извршавамо у светим и честитим дјелима и да се тиме приближимо Богу и будемо достојни наших предака, који су то знали и то чинили и за овога свијета и зато ушли у Царство Небеско". Говорио је и да "треба да будемо мудри као змије и безазлени као голубови". "Мудрост ће нас сачувати да не постанемо плен, да нас вуци не раскину, односно да нас непријатељи не онемогуће. А безазленост и доброта ће нас сачувати да ми не постанемо вуци. Треба имати, дакле, мудрост. Развијати мудрост Богом дану, све више и више, а паралелно с тим развијати и доброту. Јер, мудрост без доброте прелази у злоћу, а безазленост без мудрости прелази у глупост", бесједио је патријарх Павле. Његове ријечи су и да је "љубав највећа врлина, али се до љубави која је највећа и која је `свеза савршенства` не може доћи наједанпут, док се прво не стекну и остале врлине, почевши од смирења". "Кад будемо своје срце очистили, онда ћемо моћи да видимо Бога и овде у овом свету, а видећемо Га и у ономе ако се удостојимо да гледамо Његово лице, ако не будемо послати због својих греха у таму вечну. Тада ће вера наша прећи у знање, у гледање. А нада, нада ће прећи у остварење. Наша је нада да ћемо ући у Царство Небеско, бити у броју свију оних светих и гледати лице Божије", говорио је блаженопочивши патријарх Павле. Од 13. новембра 2007. године патријарх Павле био је на лијечењу на ВМА у Београду, а 8. октобра 2008. поднио је молбу Светом архијерејском сабору СПЦ да му "због здравствених разлога и немоћи" дозволи да се повуче из активне службе. Молба патријарха Павла на Сабору СПЦ 11. новембра 2008. није усвојена. Преминуо је 15. новембра 2009. године у 10.45 часова у Београду, у 96. години. Стотине хиљада људи са простора Србије, Републике Српске и других крајева на којима живе православни, али и људи других вјероисповијести, испратило је омиљеног патријарха на вјечни починак. Према сопственој жељи, патријарх Павле је сахрањен у порти манастира Раковица код Београда. Патријарх Павле остао је упамћен као једна од најзначајних духовних личности модерне српске историје и многи сматрају да га његов рад и служба вјери, али и све друге људске особине, сврставају у ред - светих.