Шта је некада говорио Милорад Додик - архив из 1998.

АРХИВА / ДАНИ / ЈАНУАР 1998.

Република Српска 23.09.2013 | 23:09 АРХИВА / ДАНИ / ЈАНУАР 1998.       Милорад Додик никада није био члан Српске демократске странке, али јесте био творац малопривредног чуда у Лакташима. Посљедњих је година новоизабрани премијер Републике Српске успио чак и најзападније представнике међународне заједнице научити на своју препрагматичност. Додиков избор побрисао је СДС са сцене, али ни положаји владајућих ни опозиционих странака у Федерацији више нису као прије: као мајски снијег, преко ноћи је нестала стартна предност коју већ годинама ужива бошњачка власт. Но, разочараће се и они који од њега очекују мултиетничност на све стране. Ко је Милорад Додик? ПОЧЕТКОМ СВОГ МАНДАТА У БОСНИ и Херцеговини Царлос Wестендорп је разговарао са свим челницима парламентарних странака у оба ентитета. Тако су на ред дошли и Миодраг Живановић, предсједник Социјално-либералне странке, и Милорад Додик, предсједник Независних социјалдемократа Републике Српске. Истовремено упознавајући обојицу, Високи представник им је поставио сљедећа питања: "Како демократизирати Републику Српску, како смањити утицај Пала, како оснжзити процесе које је започела Биљана Плавшић...?" Први је, у свом професорском стилу, одговарао филозоф  Живановић, чија је дугачка теоријска елаборација безнађа средине одисала суморним тоновима, без практичних одговора на сасвим конкретна питања. Wестендорпа, обесхрабреног Живановићевим одговором, из апатије је пренуо Додик својом првом реченицом: "Имам врло једноставно рјешење!" На зачуђени поглед Високог представника, он је одговорио: "Дакле, стратегија је сљедећа: напријед иду тенкови СФОР-а, а ми трчимо за њима. Тако улазимо у градове и одмах заузимамо РТВ станице и станице полиције. И то је све!" Свједоци тврде да је Wестендорп Додиков приједлог прво схватио као шалу, а када се увјерио да је Додик смртно озбиљан, почео је постављати питања која свједоче да странци стварно појма немају о Балкану: "Како то мислите? А демократска процедура? А избори? А уставна предаја власти...?" Срећом, Царлос Wестендорп брзо учи, а само неколико мјесеци након овог разговора Милорад Додик је предсједник Владе Републике Српске. Малопривредни чудак Милорад Додик никада није био члан Српске демократске странке и у Скупштину Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине улази 1990. године као посланик Савеза реформских снага. Октобра 1991. године Српска демократска странка је напустила Скупштину Босне и Херцеговине и са већином српских посланика (82) формирана је паралелна Скупштина српског народа БиХ, која је наставила да дјелује све до данашњих дана. Због "неслагања са програмом и начином рада" врхуске окупљене око Радована Караџића, Додик формира Клуб независних посланика при паљанској скупштини и тако постаје први јавни опонент владајућем режиму. Након жестоких осуда од стране паљанског руководства, Додик се децембра 1994. године накратко повлачи из политике и покушава посветити бизнису у својим Лакташима, који су још од Марковићеве ере проглашени југославенским "малопривредним чудом". Без императива богаћења у рату, у који је ушао као богат човјек, Додик убрзо схвата да поред СДС-ових кербера нема никаквих шанси за бизнис и одлуцчује да са Ненадом Баштинцем оснује странку социјалдемократске провенијенције. Најближе сараднике проналази у Сејфудину Токићу и Селиму Бешлагићу, при чему се нимало не труди да демантира приче о блискости са Слободаном Милошевићем (што му је, можда, и сачувало главу). Милорад Додик је дипломирани политолог, а Факултет политичких наука је завршио у Београду. Некадашњи секретар Комитета савеза комуниста у Лакташима, први пут је постао познат широј јавности када је од овог мјеста направио Меку приватног, тада још увијек по дефиницији сумњивог бизниса. У градићу са 18.000 становника пред рат је било регистрирано 2.500 приватних фирми из читаве Југославије. Осим тога, Лакташи постају познати и по првој регистрираној приватној радиостаници у тадашњој Југославији. Премијер Републике Српске и данас у Лакташима има приватну фирму, а избор га је дочекао на мјесту министра у Алтернативном министарском вијећу Босне и Херцеговине и функцији предсједника Извршног одбора Скупштине опћине. Додик је ожењен и има двоје дјеце. Милорадова конкретност Сви они који су неозбиљно схватали Додика све ове године, а није да и сам није давао повода за такве просудбе, сада могу анализирати узроке својих лоших процјена. Бит ће да је Додик боље од осталих схватио да је једина рационална политика у данашњој Босни - политика "на све или ништа". Једноставно зато сто само најужи слој људи у врховима владајућих странака данас објективно има нешто што би могло бити изгубљено. О Додиковој пословичној конкретности међу његовим пријатељима већ се испредају легенде. Сваки разговор са странцима, који би радо сатима диванили о демократизацији и цивилном друштву, Додик је у име опозиције прекидао вец својом првом реченицом: "Нама требају паре!" Једном су га слжзбеници једне западне амбасаде припремали за разговор са високим дужносником своје земље. Молили су га да се стрпи и да барем првих десетак минута не трази финансијску помоћ. Додик се потрудио и издржао читавих - педесет секунди. Упућени тврде да у званичним америчким оцјенама о босанским лидерима уз Додика стоји оцјена "Добар, само препрагматичан." Нема сумње да су за ову оцјену знали и високи амерички дужносници у Босни, који су неколико дана након именовања отишли у Бању Луку да му честитају на избору. Додик је примио честитке, али високи гости нису изишли док нису дали паре за исплату плата просвјетним радницима Републике Српске, који су већ мјесецима без њих. Сви који су слушали салве увреда и најпримитивнијих вријеђања Милорада Додика у извођењу посланика СДС-а и радикала у Скупштини Републике Српске прије избора премијера, нису се могли чудом начудити како то да он није бурно реагирао како то у свакој ситуацији чини. Након повратка из Перуде 1994. године и сусрета са Сејфудином Токићем, један слушалац радиостанице из Лакташа се у директном контакт-програму Додику обратио сљедећим ријечима: "Ишао си, Милораде, да се сретнеш са балијом, мајку ли ти јебем!" Водитељ је био збуњен, али не и Додик, који му је одговорио: "Јебем и ја теби мајку!" Јал' двјеста, јал' триста милиона Епицентар политичког потреса који је изазвало формирање нове Владе Републике Српске јесте био на Палама, али Сарајево овог пута није само географски надомак дојучерашњем неосвојивом бастиону српског националистицког режима. Додиков избор јесте побрисао СДС са сцене, али положаји ни владајућих ни опозиционих странака у Федерацији више нису као прије његовог избора. Као мајски снијег, преко ноћи је нестала стартна предност коју већ годинама ужива бошњачка власт која се самозадовољно вољела поредити са паљанском: и заиста, који год цивилизацијски параметар одабрали, босњачка Странка демократске акције је већ осам година у неупитној предности над Српском демократском странком. Овом чињеницом затварана су уста и добронамјерним упозораватељима који годинама скрећу пазњу на околности по којима владајућа бошњачка странка својом политиком у потпуности дезавуира атрибуцију "демократска" из свог имена. Колико год се бунили због поређења са СДС-ом, челници СДА су у њему уживали. Наравно, увијек због тога што је њима припадао свјетлији дио босанскохерцеговачке стварности, уколико се он слика "црно-бијело". Премијеру Федералне владе Едхему Бичакчићу није се било тешко поредити са гротескним Гојком Кличковићем, бившим премијером Владе Републике Српске. Исто је важило и за бошњачке министре у поређењу са Остојићем, Бухом и сличним, за које се данас и у Бањој Луци гледа као на потенцијалне становнике Хаага. Но, док нови министар информирања у Влади Републике Српске Рајко Васић државне медије у свом ентитету описује професионално катастрофалним, дотле предсједавајући Предсједништва Босне и Херцеговине Алија Изетбеговић јавно хвали своје државне медије, преузимајући притом колико погромаску, толику и неозбиљну изјаву бившег министра Хасана Муратовића, по којој је због независних сарајевских часописа овдје стигло "јал' двјеста, јал' триста милиона долара помоћи и кредита мање". Или, прије него је убацио намјештај у свој нови уред, Милорад Додик се најконкретније могуће одредио против политизације Српске православне цркве и њене комесарске и духовно-логистичке потпоре појединацним политичким опцијама. О сличној изјави Едхема Бичакчића, у контексту вишегодишње потпуне симбиозе Исламске заједнице у Босни и Херцеговини и Странке демократске акције, и понашању консеквентном њој, у Сарајеву се може само сањати. Ни опозицији није лако Колико год се чинио природним савезником опозиције у Федерацији, Додиков избор ће у сличне невоље као и владајуће структуре ставити и овдашњу опозицију, а прије свега двије социјалдемократске партије. Додусе, ни Лагумџијиним ни Бешлагићевим социјалистима не може се оспорити грађанска, антинационалистичка, демократска досљедност, али она без значајнијих резултата на наредним изборима постаје већ помало замарајућа, да не кажем и досадна. Неизбјежним поређењем са расплетом догађаја у другом ентитету, ова осјећања се појачавају. Прије Додика, и 30 посто гласова бирача за демократску опозицију у Федерацији био би задовољавајући резултат. Но, након њега, само побједа је адекватни федерални одговор на чудо у Републици Српској, у које нико није вјеровао прије годину дана. За побједу опозиције предуслов је хитно уједињење Социјалдемократске партије и Уније босанскохерцеговачких социјалдемократа. Иако није њен гарант, она јесте њен предуслов. Прије Додика, мозда би се и могло прогутати да челници ове двије странке не могу постићи договор о уједињењу, јер се не могу договорити о тако "важним" стварима као сто су име нове странке или број делегата на конституирајућем састанку. Но, након остварења Додикове визије, федералним бирачима незадовољним владајућим националним странкама, чији број по свим показатељима рапидно расте, остаје једино да са жаљењем закључе да, ако не могу заједно, онда ни Лагумџија, ни Бешлагиђ, ни Ђапо, ни Токић, једноставно нису људи који би реализирали њихову визију демократске Босне и Херцеговине. За закључак текста о Милораду Додику не налазим ништа боље од оцјене коју је о њему изнио новинар агенције АИМ: "Милорадом Додиком ће вјероватно остати разочарани они који очекују да ће се он одмах дати на изградњу мултиетничког друштва у Републици Српској и Босни и Херцеговини, али и они који вјерују да су сви Срби непоправљиви националисти." МАГАЗИН ДАНИ/ЈАНУАР 1998.