Зашто Србија ћути о Сирији

Званична Србија попут ноја забија главу у песак, али цивилизованим протестом грађани би показали себи али и другима да им је преостало и нешто националног достојанства.

Република Српска 10.09.2013 | 23:21 Званична Србија попут ноја забија главу у песак, али цивилизованим протестом грађани би показали себи али и другима да им је преостало и нешто националног достојанства. Сирији недостаје једно “б” и има једно И вишка да би се звала Србијом, али ће јој судбина бити иста као и потоњој пре 14 година. Тући ће је храбри амерички и француски војници, правдајући то у најмању руку сумњивим доказима о извршеним злочинима, из недоступних даљина и недокучивих висина, док ће противваздушна одбрана залудно шарати небо из неефикасних руских оруђа. Србија жели у ЕУ и њена спољна политика нема разумевања за Сирију. Разумљиво је то, иако с етичке тачке гледишта не може бити оправдано, за једну малу, немоћну и на просјачки штап доведену земљу. Но, ако је званична Србија попут ноја забила главу у песак, док чувени миротворац Барак Хусеин Обама Син Ладен намерава да оправда на лепе очи добијену Нобелову награду за мир која је, узгред, још раније изгубила смисао, није јасно зашто ћути јавност у Србији. Разуме се, у овом тексту се не заговарају рушилачке демонстрације, али потребно је јасно, што масовније и гласније протестовати против осведочене бахате силе најмоћније државе на свету праћене некадашњом колонијалном цивилизаторком и српском пријатељицом која се већ деценијама брука кад год јој се укаже прилика. Цивилизованим протестом би грађани Републике Србије показали на првом месту себи, а затим и другима, да имају људскости и да им је преостало и нешто националног достојанства. Побеђени су у рату против НАТО-а – а шта се друго и могло очекивати – али није им побеђен смисао за правду и човечност. Они врло добро знају да бомбе не доносе, нити могу донети, мир и правду, да је „хуманитарна интервенција“ изум циничног и нечовечног ума „корисних идиота“, да се њоме помажу криминални елементи у служби велике силе, да се током ње и иза ње појачавају масовни прогони и стравични покољи недужног становништва. Треба протестовати без обзира на верске и националне разлике, јер сви су били у истој кожи 1999. Нажалост, може се прочитати да има грађана Србије муслиманске вероисповести који су отишли у Сирију да се туку у исламистичким редовима противника Башара ел Асада. Штавише, има и погинулих. Тужно да тужније бити не може, јер сведочи о моћи наопаке идеологије да повуче младе људе у бесмислену смрт. Уместо да се ти младићи удруже са комшијама сопствене и суседне вероисповести, као и са атеистима (ако их има), у борби за изградњу функционалног водовода у Новом Пазару, они иду у Сирију са жељом да постану шехиди. Свакако, председник Асад није примерна фигура; ауторитаран је, не трпи опозицију (ипак, у поређењу са шеицима Саудијске Арабије он је шампион просвећености), а својом ароганцијом, тврдоглаво се супротстављајући вољи САД, довео је грађане Сирије у опасну ситуацију. То је, такође, сличност са некадашњом Србијом Слободана Милошевића. Па ипак, ауторитарне вође малих или немоћних држава, по правилу (има изузетака као што је био вођ Црвених Кмера Пол Пот), нису тако велики злочинци као вође великих светских сила; наравно, не зато што су бољи или човечнији, већ стога што им недостаје одговарајућа моћ. У складу с реченим, мала је и слаба Србија да би ишта променила. Не треба о томе гајити ни најмању илузију. Но, њени грађани могу себе уверити да су још увек живи, да осећају патњу других људи, макар ови били и далеко. Не тако давно, они су показали на примеру трагедије у јапанској нуклеарки „Фукушими” да у њима постоји саосећање за пријатеље у далекој земљи који су им несебично помагали у најтежим данима, па су им узвратили колико год су могли. Данас грађани Србије треба да саосећају са људима који им нису помагали у тешким тренуцима, али који се сада налазе у истој ситуацији у којој су се они налазили пре деценију и по. Треба мислити на људе под бомбама, на мртве и рањене, на уништена материјална и културна добра једне од најстаријих цивилизација (што није без преседана, јер САД су већ тукле Ирак). За разлику од папе Војтиле, који је подржавао империјализам САД и ЕУ, папа Фрањо понаша се мирољубивије. Он саосећа са народом Сирије и моли се за мир. Треба се надати да ће цркве широм света поступати слично, па и Српска православна црква. Разуме се, сила бога не моли, али ако грађани, невладине организације (нажалост многе плаћа влада САД, па се тешко буне против финансијера), цркве широм света покажу да их се судбина удаљених људи тиче и да не пристају на самовољу великих сила, на њихово бескрупулозно кршење међународноправних и моралних норми, онда није све изгубљено. Општа грађанска мобилизација у читавом свету против најављене агресије САД и Француске на Сирију могла би пробудити и наду у један праведнији глобални свет – циљ далек, али борбе вредан.