Медачки џеп - 20 година послије

О томе колике су биле размере злочина сведочи изјава генерала Жана Кота, команданта Унпрофора, који је после обиласка Медачког џепа написао: “Нису пронађени трагови живота.

Република Српска 10.09.2013 | 12:26 О томе колике су биле размере злочина сведочи изјава генерала Жана Кота, команданта Унпрофора, који је после обиласка Медачког џепа написао: “Нису пронађени трагови живота.” Две де­це­ни­је про­шле су од зло­чи­на Хр­ват­ске над срп­ским ци­ви­ли­ма у Ме­дач­ком џе­пу, под­руч­ју ко­је је би­ло под за­шти­том сна­га УН. Де­ве­тог сеп­тем­бра 1993. хр­ват­ска вој­ска је на­па­ла Ди­во­се­ло, Чи­тлук и По­чи­тељ, се­ла ко­ја гра­ни­че са Го­спи­ћем. Уби­је­но је 88 љу­ди, а ме­ђу њи­ма 36 ци­ви­ла, ма­хом ста­рих љу­ди, од ко­јих су 17 би­ле же­не. Зло­чин­ци су се так­ми­чи­ли у мон­стру­о­зно­сти – ста­ри­це су па­ли­ли у њи­хо­вим ку­ћа­ма, кла­ли, јед­ну су на­би­ли на ко­лац. За­ро­бље­не срп­ске вој­ни­ке су ве­за­ли и ву­кли ауто­мо­би­ли­ма, ве­ша­ли их и та­ко обе­ше­не га­ђа­ли но­же­ви­ма. Се­ла су си­сте­мат­ски опљач­ка­на, а ку­ће и по­моћ­не згра­де за­па­ље­не и екс­пло­зи­вом срав­ње­не са зе­мљом. О то­ме ко­ли­ке су би­ле раз­ме­ре зло­чи­на све­до­чи из­ја­ва ге­не­ра­ла Жа­на Ко­та, ко­ман­дан­та Ун­про­фо­ра, ко­ји је по­сле оби­ла­ска Ме­дач­ког џе­па на­кон хр­ват­ске ак­ци­је на­пи­сао: „Ни­су про­на­ђе­ни тра­го­ви жи­во­та.“ За све ове зло­чи­не у ма­ју 2008. Жу­па­ниј­ски суд у За­гре­бу ка­знио је ге­не­ра­ла Нор­ца за „не­чи­ње­ње” за­тво­ром у тра­ја­њу од се­дам го­ди­на, ко­ју је Вр­хов­ни суд Хр­ват­ске ка­сни­је сма­њио за го­ди­ну да­на. Пр­во­оп­ту­же­ни Аде­ми, ко­ји је фор­мал­но био глав­но­ко­ман­ду­ју­ћи ак­ци­је, осло­бо­ђен је би­ло ка­кве од­го­вор­но­сти, јер је, пре­ма обра­зло­же­њу су­да, ствар­ни за­по­вед­ник на Ме­дач­ком џе­пу био дру­ги хр­ват­ски офи­цир, ад­ми­рал Да­вор До­ма­зет Ло­шо!? Та­ко је та суд­ска фар­са за­вр­ше­на и на слу­чај је ста­вље­на тач­ка. Као што је тач­ка ста­вље­на и на све зло­чи­не по­чи­њен над Ср­би­ма, по­го­то­во по­сле срам­не ха­шке осло­ба­ђа­ју­ће пре­су­де хр­ват­ским ге­не­ра­ли­ма у но­вем­бру 2012. На ле­то­шњој про­сла­ви „Олу­је” у Кни­ну, хр­ват­ски ми­ни­стар од­бра­не за­кљу­чио је: „Сад је све чи­сто као су­за!” На ре­ду је, да­кле, по­ми­ре­ње. Свет је утвр­дио да су жр­тве у овим на­шим ра­то­ви­ма Бо­шња­ци, Хр­ва­ти и Ал­бан­ци. Срп­ске жр­тве, по­го­то­во оне у Хр­ват­ској, су, из­гле­да, жр­тве дру­гог ре­да. За њих вре­де дру­га пра­ви­ла и дру­ги кри­те­ри­ју­ми. Ка­да њи­хо­ве по­ро­ди­це под­не­су ту­жбе за на­кна­ду ште­те за ду­шев­не бо­ло­ве, хр­ват­ско пра­во­су­ђе их ре­дов­но од­би­ја и ис­по­ста­вља огром­не суд­ске тро­шко­ве. За при­мер дру­ги­ма – да се не би се­ти­ли да и они под­но­се ту­жбе. Сви то зна­ју, и зва­нич­ни­ци у За­гре­бу и Бе­о­гра­ду, али и они у Бри­се­лу. Зна­ју то и две нај­ве­ће не­вла­ди­не ор­га­ни­за­ци­је ко­је се на овим про­сто­ри­ма ба­ве рат­ним зло­чи­ни­ма – хр­ват­ска „До­ку­мен­та” и срп­ски Фонд за ху­ма­ни­тар­но пра­во. Сви зна­ју, али кад је у пи­та­њу Хр­ват­ска – све про­ла­зи. Увек за­го­ва­рам по­ми­ре­ње и са­рад­њу ме­ђу по­ро­ди­ца­ма жр­та­ва и ко­ри­стим сва­ку при­ли­ку да јав­но осу­дим зло­чин­це ко­ји су чи­ни­ли зло­чи­не над Хр­ва­ти­ма у про­те­клом ра­ту, али исто та­ко осу­ђу­јем из­бе­га­ва­ње исти­не и за­не­ма­ри­ва­ње зло­чи­на над Ср­би­ма. То ни­је пут ка по­ми­ре­њу. Те­шко ми је, по­го­то­во као чла­ну по­ро­ди­це чи­ја је мај­ка жр­тва зло­чи­на у Ме­дач­ком џе­пу, гле­да­ти ка­ко зва­нич­ни­ци Хр­ват­ске де­ле лек­ци­је вла­сти­ма у Бе­о­гра­ду у ве­зи са зло­чи­ни­ма у про­те­клим ра­то­ви­ма и про­бле­ми­ма у по­тра­зи за не­ста­лим осо­ба­ма. Хр­ват­ска већ 18 го­ди­на упор­но из­бе­га­ва да поч­не ис­ко­па­ва­ње ви­ше од 170 (пре­ма еви­ден­ци­ји За­гре­ба), од­но­сно ви­ше од 400 (пре­ма еви­ден­ци­ји „Ве­ри­та­са“) по­смрт­них оста­та­ка уби­је­них Ср­ба за ко­ја су по­зна­та гроб­на ме­ста, уз оправ­да­ње да „за то не­ма до­вољ­но сред­ста­ва и ка­па­ци­те­та“. С дру­ге стра­не, Ср­би­ја је на сво­јој те­ри­то­ри­ји до са­да екс­ху­ми­ра­ла сва по­зна­та гроб­на ме­ста и има ле­ги­тим­но и мо­рал­но пра­во да то тра­жи од дру­гих др­жа­ва ка­да су у пи­та­њу срп­ске жр­тве, по­го­то­во јер су по­ро­ди­це уби­је­них Ср­ба у Хр­ват­ској са­да углав­ном и др­жа­вља­ни Ср­би­је. До ка­да ће­мо че­ка­ти да про­на­ђу на­ше мр­тве да би­смо мо­гли да са­хра­ни­мо њи­хо­ве остат­ке? Да ли ће­мо и ка­да до­че­ка­ти да се њи­хо­вим зло­чин­ци­ма пра­вич­но су­ди? Удру­же­ња по­ро­ди­ца не­ста­лих, ко­ја стал­но под­се­ћа­ју на овај ве­ли­ки про­блем, има­ју све ма­ње при­ли­ке да го­во­ре у ме­ди­ји­ма, као да је на ову муч­ну те­му ста­вљен ем­бар­го. Пред­сед­ник УО Ко­ор­ди­на­ци­је срп­ских удру­же­ња по­ро­ди­ца не­ста­лих са про­сто­ра бив­ше Ју­го­сла­вије Пише: Дра­ган Пје­вач ИЗВОР: ПОЛИТИКА