Medački džep - 20 godina poslije

O tome kolike su bile razmere zločina svedoči izjava generala Žana Kota, komandanta Unprofora, koji je posle obilaska Medačkog džepa napisao: “Nisu pronađeni tragovi života.

Republika Srpska 10.09.2013 | 12:26 O tome kolike su bile razmere zločina svedoči izjava generala Žana Kota, komandanta Unprofora, koji je posle obilaska Medačkog džepa napisao: “Nisu pronađeni tragovi života.” Dve de­ce­ni­je pro­šle su od zlo­či­na Hr­vat­ske nad srp­skim ci­vi­li­ma u Me­dač­kom dže­pu, pod­ruč­ju ko­je je bi­lo pod za­šti­tom sna­ga UN. De­ve­tog sep­tem­bra 1993. hr­vat­ska voj­ska je na­pa­la Di­vo­se­lo, Či­tluk i Po­či­telj, se­la ko­ja gra­ni­če sa Go­spi­ćem. Ubi­je­no je 88 lju­di, a me­đu nji­ma 36 ci­vi­la, ma­hom sta­rih lju­di, od ko­jih su 17 bi­le že­ne. Zlo­čin­ci su se tak­mi­či­li u mon­stru­o­zno­sti – sta­ri­ce su pa­li­li u nji­ho­vim ku­ća­ma, kla­li, jed­nu su na­bi­li na ko­lac. Za­ro­blje­ne srp­ske voj­ni­ke su ve­za­li i vu­kli auto­mo­bi­li­ma, ve­ša­li ih i ta­ko obe­še­ne ga­đa­li no­že­vi­ma. Se­la su si­ste­mat­ski opljač­ka­na, a ku­će i po­moć­ne zgra­de za­pa­lje­ne i eks­plo­zi­vom srav­nje­ne sa ze­mljom. O to­me ko­li­ke su bi­le raz­me­re zlo­či­na sve­do­či iz­ja­va ge­ne­ra­la Ža­na Ko­ta, ko­man­dan­ta Un­pro­fo­ra, ko­ji je po­sle obi­la­ska Me­dač­kog dže­pa na­kon hr­vat­ske ak­ci­je na­pi­sao: „Ni­su pro­na­đe­ni tra­go­vi ži­vo­ta.“ Za sve ove zlo­či­ne u ma­ju 2008. Žu­pa­nij­ski sud u Za­gre­bu ka­znio je ge­ne­ra­la Nor­ca za „ne­či­nje­nje” za­tvo­rom u tra­ja­nju od se­dam go­di­na, ko­ju je Vr­hov­ni sud Hr­vat­ske ka­sni­je sma­njio za go­di­nu da­na. Pr­vo­op­tu­že­ni Ade­mi, ko­ji je for­mal­no bio glav­no­ko­man­du­ju­ći ak­ci­je, oslo­bo­đen je bi­lo ka­kve od­go­vor­no­sti, jer je, pre­ma obra­zlo­že­nju su­da, stvar­ni za­po­ved­nik na Me­dač­kom dže­pu bio dru­gi hr­vat­ski ofi­cir, ad­mi­ral Da­vor Do­ma­zet Lo­šo!? Ta­ko je ta sud­ska far­sa za­vr­še­na i na slu­čaj je sta­vlje­na tač­ka. Kao što je tač­ka sta­vlje­na i na sve zlo­či­ne po­či­njen nad Sr­bi­ma, po­go­to­vo po­sle sram­ne ha­ške oslo­ba­đa­ju­će pre­su­de hr­vat­skim ge­ne­ra­li­ma u no­vem­bru 2012. Na le­to­šnjoj pro­sla­vi „Olu­je” u Kni­nu, hr­vat­ski mi­ni­star od­bra­ne za­klju­čio je: „Sad je sve či­sto kao su­za!” Na re­du je, da­kle, po­mi­re­nje. Svet je utvr­dio da su žr­tve u ovim na­šim ra­to­vi­ma Bo­šnja­ci, Hr­va­ti i Al­ban­ci. Srp­ske žr­tve, po­go­to­vo one u Hr­vat­skoj, su, iz­gle­da, žr­tve dru­gog re­da. Za njih vre­de dru­ga pra­vi­la i dru­gi kri­te­ri­ju­mi. Ka­da nji­ho­ve po­ro­di­ce pod­ne­su tu­žbe za na­kna­du šte­te za du­šev­ne bo­lo­ve, hr­vat­sko pra­vo­su­đe ih re­dov­no od­bi­ja i is­po­sta­vlja ogrom­ne sud­ske tro­ško­ve. Za pri­mer dru­gi­ma – da se ne bi se­ti­li da i oni pod­no­se tu­žbe. Svi to zna­ju, i zva­nič­ni­ci u Za­gre­bu i Be­o­gra­du, ali i oni u Bri­se­lu. Zna­ju to i dve naj­ve­će ne­vla­di­ne or­ga­ni­za­ci­je ko­je se na ovim pro­sto­ri­ma ba­ve rat­nim zlo­či­ni­ma – hr­vat­ska „Do­ku­men­ta” i srp­ski Fond za hu­ma­ni­tar­no pra­vo. Svi zna­ju, ali kad je u pi­ta­nju Hr­vat­ska – sve pro­la­zi. Uvek za­go­va­ram po­mi­re­nje i sa­rad­nju me­đu po­ro­di­ca­ma žr­ta­va i ko­ri­stim sva­ku pri­li­ku da jav­no osu­dim zlo­čin­ce ko­ji su či­ni­li zlo­či­ne nad Hr­va­ti­ma u pro­te­klom ra­tu, ali isto ta­ko osu­đu­jem iz­be­ga­va­nje isti­ne i za­ne­ma­ri­va­nje zlo­či­na nad Sr­bi­ma. To ni­je put ka po­mi­re­nju. Te­ško mi je, po­go­to­vo kao čla­nu po­ro­di­ce či­ja je maj­ka žr­tva zlo­či­na u Me­dač­kom dže­pu, gle­da­ti ka­ko zva­nič­ni­ci Hr­vat­ske de­le lek­ci­je vla­sti­ma u Be­o­gra­du u ve­zi sa zlo­či­ni­ma u pro­te­klim ra­to­vi­ma i pro­ble­mi­ma u po­tra­zi za ne­sta­lim oso­ba­ma. Hr­vat­ska već 18 go­di­na upor­no iz­be­ga­va da poč­ne is­ko­pa­va­nje vi­še od 170 (pre­ma evi­den­ci­ji Za­gre­ba), od­no­sno vi­še od 400 (pre­ma evi­den­ci­ji „Ve­ri­ta­sa“) po­smrt­nih osta­ta­ka ubi­je­nih Sr­ba za ko­ja su po­zna­ta grob­na me­sta, uz oprav­da­nje da „za to ne­ma do­volj­no sred­sta­va i ka­pa­ci­te­ta“. S dru­ge stra­ne, Sr­bi­ja je na svo­joj te­ri­to­ri­ji do sa­da eks­hu­mi­ra­la sva po­zna­ta grob­na me­sta i ima le­gi­tim­no i mo­ral­no pra­vo da to tra­ži od dru­gih dr­ža­va ka­da su u pi­ta­nju srp­ske žr­tve, po­go­to­vo jer su po­ro­di­ce ubi­je­nih Sr­ba u Hr­vat­skoj sa­da uglav­nom i dr­ža­vlja­ni Sr­bi­je. Do ka­da će­mo če­ka­ti da pro­na­đu na­še mr­tve da bi­smo mo­gli da sa­hra­ni­mo nji­ho­ve ostat­ke? Da li će­mo i ka­da do­če­ka­ti da se nji­ho­vim zlo­čin­ci­ma pra­vič­no su­di? Udru­že­nja po­ro­di­ca ne­sta­lih, ko­ja stal­no pod­se­ća­ju na ovaj ve­li­ki pro­blem, ima­ju sve ma­nje pri­li­ke da go­vo­re u me­di­ji­ma, kao da je na ovu muč­nu te­mu sta­vljen em­bar­go. Pred­sed­nik UO Ko­or­di­na­ci­je srp­skih udru­že­nja po­ro­di­ca ne­sta­lih sa pro­sto­ra biv­še Ju­go­sla­vije Piše: Dra­gan Pje­vač IZVOR: POLITIKA